AUTORI: Dr Vladan Ugrenović, naučni saradnik, Institut za zemljište i dr Vladimir Filipović, viši naučni saradnik, Institut za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“
U novije vreme održive tehnologije u biljnoj proizvodnji, sve više se baziraju na »aktivaciji i održavanju prirodne plodnosti zemljišta«, a manje na direktnoj ishrani biljaka. Pored kontrolisane primene mineralnih hraniva, teži se podsticanju prirodnih procesa, održavanju i povećanju biogenosti zemljišta, smanjenju erozije, očuvanju podzemnih voda i slično.
Od svih hemikalija koje se upotrebljavaju u biljnoj proizvodni mineralnim đubrivima (N, P, K) pripada najveći deo, a iz godine u godinu njihova potrošnja sve više raste. Tu se radi o stotinama miliona tona tih hraniva u upotrebi. Rezultati biotehnologije idu na ruku takvim trendovima – hemizacije poljoprivrede, jer savremenim visokorodnim sortama i hibridima za visoke prinose treba obezbediti: potpunu ishranu, kompletnu zaštitu od korova, bolesti i štetočina, ali i adekvatnu mehanizaciju.
Odavno je postavljeno pravilo da »zemljištu treba vratiti ono što se žetvom odnese«, pa se sa tog stanovišta mora posmatrati i uloga mineralnih đubriva u biljnoj proizvodnji. Sa druge strane kako se ona unose u zemljište, postavlja se pitanje da li se ona javljaju i kao činioci njegove kontaminacije. Složenost ovog problema leži u tome da se hraniva u mineralnim đubrivima nalaze u različitim
oblicima, a zemljišni i klimatski uslovi u različitim područjima nisu isti. Usled toga uopšteni kriterijumi i normativi ne mogu biti svuda primenjivati, pa u tom smislu nije jednostavno odgovoriti na pitanje kada mineralna biljna hraniva uneta u zemljište postaju njegovi zagađivači. Ako se poštuju principi sistema kontrole plodnosti zemljišta i shodno tome upotreba đubriva, mnogi problemi kontaminacije zemljišta mogu se smanjiti, pa i suzbiti. Zato kod posmatranja ovog problema treba odvojiti kontrolisanu i nekontrolisanu upotrebu đubriva i drugih hemijskih sredstava.
Kad se pretera sa azotnim đubrivom
Od svih elemenata ishrane biljaka najveće probleme životnoj sredini stvara azot, odnosno azotna đubriva, koja istovremeno najviše i doprinose povećanju prinosa, pa se u najvećoj meri i koriste. Preterana upotreba azota, mimo preporuka, zagađuje životnu sredinu i dovodi do akumulacije nitrata u biljkama. Tada se nitrati nakupljaju u prirodi u zemljištu i vodi, što izaziva niz ekoloških problema i direktno utiče na zdravlje ljudi i životinja, uzrokujući pojavu raznih oboljenja.
U slučaju obilnog prisustva azota u zemljištu biljke ga »luksuzno troše«, što dovodi do pogoršanja kvaliteta prinosa i nagomilavanja nitrata u njihovim tkivima. Ovaj problem naročito je izražen u povrtarskoj prizvodnji.
Uspostaviti kontrolu upotrebe i sprečiti zloupotrebe
Kada je u pitanju prirodno okruženje izraženo ispiranje NO 3 iz zemljišta u podzemnu vodu, dovodi da njegovog kretanja, pa može da zagadi široke prostore. Poljoprivredna nauka težeći razvoju intezivne biljne proizvodnje razvila je sisteme u kojima se vodi računa o: bilansu hraniva, rokovima upotrebe đubriva u skladu sa potrebama biljka, planiranim prinosom, klimatskim uslovima, rezervama hraniva u zemljištu, tako da se hraniva ne gube u životnoj sredini i da ne izlaze iz okvira namene njihove upotrebe. Međutim rešavanje ovih pitanja zahteva intredisciplinaran pristup, jer nije dovoljno samo utvrditi sadržaj određenih elemenata u zemljištu, već i njihovo prisustvo u biljkama, zatim njihov kratkoročni i dugoročni uticaj na životnu sredinu uopšte, a zatim na zdravlje čoveka i životinja. Za sve to postavlja se pitanje kako uspostaviti kontrolu upotrebe, sprečiti zloupotrebu, smanjiti neznanje korisnika i težnju trgovaca da se više đubriva proda.
Podsticaj proizvođačima da praktikuju agroekološke mere
U novije vreme, razvojem održivih tehnologija u biljnoj proizvodnji, pristup ovim pitanjima sve više se bazira na »aktivaciji i održavanju prirodne plodnosti zemljišta«, a manje na direktnoj ishrani biljaka. Pored kontrolisane primene mineralnih hraniva, teži se podsticanju prirodnih procesa, održavanju i povećanju biogenosti zemljišta, smanjenju erozije, očuvanju podzemnih voda i slično.
Uvode se nove tehnologije koje zahtevaju primenu širih plodoreda i savladavanje tehnologije pokrovnih useva. Razvijene zemlje sve više i materijalno podstiču proizvođače da praktikuju agroekološke mere, kojima se čuva zemljište kao resurs, a sve manje podstiču samu proizvodnju poljoprivrednih sirovina. Tako se direktno podstiče praktikovanje konzervacijske obrade zemljišta, zelenog ugara, odmora zemljišta, organska proizvodnja, zasnivanje livada i pašnjaka, širenje ekstezivnog stočarstva i slično.
