Autor: Doc. dr Ljiljana Čvorović, Medicinski fakultet u Beogradu
Vakcinacija je nesporno veliko civilizacijsko dostignuće i imperativ svakog razvijenog društva je sveobuhvatna zaštita stanovništva od zaraznih bolesti. Namet obavezne vakcinacije zadire u elementarno ljudsko pravo slobode izbora. Uspeh preporučene vakcinacije zahteva informisano stanovništvo sa velikim poverenjem u zdravstveni sistem.
Vakcinacija protiv korona virusa u Srbiji je u toku, ali je i dalje prisutno nepoverenje. Neophodna je intenzivna, kontinuirana i jasna edukacija stanovništva o važnosti vakcinacije. Poverenje u zdravstveni sistem je osnova svega.
Neprekidan kašalj u trajanju od sto dana, disanje pomoću „gvozdenih“ pluća, aparati za kretanje dizajnirani za decu paralizovanu zbog dečije paralize i razarajuće urođene mane uzrokovane rubeolom većini predstavljaju opskurne prizore prošlih vekova. Ipak, pre samo sto godina, zarazne bolesti poput difterije, dečije paralize i velikog kašlja bile su na vrhu liste uzročnika smrti u detinjstvu. Danas je u Srbiji obavezna vakcinacija dece protiv 11 zaraznih i opasnih bolesti – tuberkuloza, difterija, tetanus, veliki kašalj, dečija paraliza, male boginje, rubele, zauške, virusni hepatitis B, oboljenja izazvanih hemofilusom influence tipa B i streptokokom pneumonije. Vakcinacija protiv gripa i ovčijih boginja je, od nedavno, obavezna za određenu kategoriju stanovništva.
Promovisanje poverenja u nauku i medicinu pravi put za zdravo društvo
Zemlje Evropske unije većinom postižu visoku stopu imunizacije, pokazuju i podaci Centra za prevenciju i kontrolu bolesti. Iako se propisi razlikuju od zemlje do zemlje, malo gde odluku roditelja da detetu uskrati vakcinaciju (ako je ona preporučena, a ne obavezna) ne prate baš nikakve pravne ili društvene posledice. Tamo gde zakonska obaveza ne postoji, dete koje nije uredno vakcinisano (izuzev usled medicinskih kontraindikacija) nije moguće upisati u državni vrtić ili školu, a u mnogim zemljama ne može se ostvariti ni pravo na roditeljski dodatak i druge beneficije. U nekim zemljama troškovi lečenja za bolest koja se mogla sprečiti vakcinacijom idu na lični teret. Sloboda izbora je obezbeđena, ali uz određenu cenu onoga koji bira. Zakonska obaveza je samo jedan od mnogih načina kojim se postiže zadovoljavajući obuhvat stanovništva vakcinacijom. Zato je fundamentalno obrazovanje svakog pojedinca, intenzivna edukacija sa nacionalnih medija i promovisanje poverenja u nauku i medicinu pravi i jedini put u ZDRAVO DRUŠTVO, u pravom smislu ovih reči. Jedna od najvažnijih intervencija u cilju suzbijanja sumnji oko vakcina je obučavanje zdravstvenih radnika i njihova mogućnost da odgovore na sva pitanja koja muče roditelje i sve one koji treba da se vakcinišu.
Priča o vakcinaciji počinje 1796. godine
Priča o vakcinaciji započinje 1796. godine sa Edvardom Dženerom, lekarom iz Engleske koji je uspešno testirao seosku legendu da doza relativno blage infekcije kravljih (naziv vakcina potiče od latinske reči vacca-krava) boginja pruža zaštitu od velikih boginja (variola). U roku od pet godina, Dženerovo otkriće počelo je da se upotrebljava širom Evrope, a deceniju kasnije i širom sveta. U Srbiji je obavezna vakcinacija uvedena 1839. godine, u vreme kneza Miloša, četrnaest godina pre Engleske, ali znatno kasnije nego u većini evropskih zemalja. Zahvaljujući vakcini, variola tada u Srbiji nije predstavljala ozbiljan problem. Od 1958. do 1977. godine, SZO je sprovela globalnu kampanju vakcinacije kojom je variola iskorenjena. Poslednja zabeležena epidemija velikih boginja u Jugoslaviji je bila 1972. godine, a poslednji slučaj velikih boginja u svetu je zabeležen u Somaliji 1977. godine. Iako se rutinsko vakcinisanje protiv variole više ne izvodi na široj populaciji, vakcina se i dalje proizvodi u cilju zaštite od bioterorizma i biološkog rata.
Ipak, krajem 19. veka, desetine hiljada ljudi izašle su na ulice Londona protestujući zbog obavezne vakcinacije protiv velikih boginja. Bilo je i hapšenja, izricane su novčane kazne, a neki su završili i u zatvoru. Velike boginje, zvane „bubuljičavo čudovište“, ubile su milione ljudi. U jednom trenutku, bio je to ubedljivo najčešći uzrok smrti u Evropi. U Severnoj i Južnoj Americi ove boginje su desetkovale domorodačka plemena i izbrisale čitave kulture. Trećina preživelih je oslepela. Gotovo svi koji nisu umrli, imali su prepoznatljive ožiljke. Uprkos tome, to jeftino i očigledno efikasno rešenje koje je pruala vakcinacija je tada podelilo društvo. Nepoverenje prema nauci, lekarima, zdravstvenom sistemu i vladi koje promoviše antivakcinaški pokret možda se doživljava kao savremeni fenomen, ali takav aktivizam se pojavio pre više od sto godina, kada se u zakone i uvode obavezne vakcinacije.
Procenjeno je da je 2019. godine 5,2 miliona dece mlađe od 5 godina umrlo uglavnom od uzroka koji se mogu sprečiti i izlečiti. Vodeći uzroci smrti dece mlađe od 5 godina su komplikacije zbog porođaja, upala pluća, urođene anomalije, dijareja…
Globalna pokrivenost vakcinaciojom poboljšana od 1974. godine
Globalna pokrivenost vakcinacijom protiv važnih zaraznih bolesti detinjstva dramatično je poboljšana od stvaranja Proširenog programa imunizacije SZO 1974. godine i Globalne alijanse za vakcinaciju i imunizaciju (GAVI) 2000. godine. Od svih dostignuća naučne medicine, vakcinacija protiv opasnih i zaraznih bolesti je ostvarila ubedljivo najveći učinak u očuvanju zdravlja ljudi, spasivši živote miliona dece i osoba svih starosnih grupa širom sveta. Ove godine su SZO, GAVI i CEPI (Globalna koalicija za razvoj vakcina radi sprečavanja novih epidemija) osnovale Globalni savez za vakcinu protiv COVID-19 (COVAX), kome se pridužila i Srbija. Cilj COVAX-a je da se ubrza razvoj i proizvodnja COVID-19 vakcina, da se garantuje njihova pravična i ravnopravna distribucija svim zemljama sveta i da se akutna faza epidemije završi do kraja 2021.
SZO procenjuje da sezonski grip može uzrokovati godišnje do 650.000 smrtnih ishoda. Svake godine se procenjuje koji tipovi virusa gripa će biti u populaciji da bi ih aktuelna vakcina i sadržala.
Dugoročno gledano, vakcine će se verovatno koristiti i za sprečavanje ili modulaciju toka nekih neinfektivnih bolesti. Napredak je već postignut u terapijskim vakcinama protiv raka, alergijskih ili autoimunih bolesti, a budući potencijalni ciljevi uključuju bolesti zavisnosti, dijabetes, hipertenziju i Alchajmerovu bolest.
Vakcinaciju ne treba doživljavati kao paradoks Tamnog vilajeta. Učiteljica života, istorija medicine nas uči da je bolji izbor vakcinisati se.
