UniCredit
Naša priča Pčelarstvo

I PČELE I TAMBURA Veljko Đurović (49) iz Bijelog Polja vrca med i niže biserne note na tamburi

Veljko Đurović

Autor: Danijela Nišavić

Sa prvim cvetom, Veljko Đurović (49) iz Bijelog Polja, svojih 300 košnica seli na livadske pašnjake. Sa Bjelasice, Durmitora, cvetnih dolina duž Lima i Zete, njegove pčele skupljaju najlepše nektare, a zato se i pročulo da je njegov med lekovit. Pčele radilice su uvek i dobro raspoložene, a kako i ne bi kada je Veljko profesionalni muzičar. I baš koliko se dugo bavi pčelarstvom, toliko i svira tamburu u tamburaškom orkestru „Limski biseri“ – pune tri decenije. 

Iz hobija je počeo da svira, da bi se taj hobi pretvorio u profesionalni put muzičara, a zarađen novac je ulagao u pčelarstvo. I to je postala njegova druga profesija. Bijelo Polje, njegov rodni grad ima dugu tradiciju i pčelarstva i tamburaške muzike.

„Pčelarstvom se bavim 30 godina. Prvu košnicu i pčelarsku zajednicu sam kupio 1991. godine, ubrzo i drugu. Sećam se da sam štedeo novac od nastupa u tamburaškom orkestru. Kako je moje znanje napredovalo, tako je rastao i broj košnica. Danas ih ne kupujem već ih sam izrađujem u svojoj radionici“, priča za „Plodnu zemlju“ Veljko.

Znanje o pčelarstvu je sticao tako što je išao na predavanja, obilazio je i sajmove, gde je upoznao profesionalce koji su nesebično delili svoja iskustva. Sada je u prilici da on znanje deli.

Složni i radni Veljko i Besko

„Ni u jednom poslu čovek ne može a ni ne treba da bude sam. Pčelarstvo je isplativije kada se pčele sele sa paše na pašu, mora da postoji jedan tim koji će da utovara i istovara košnice, i ono što je najvažnije da imamo informacije gde je za pčele dobro i da ih delimo. Napravio sam jedan fin tim, pčelara iz Bijelog Polja i Podgorice. Kad selimo košnice na ispašu, uvek su tu drugari, dok sam u pčelinjaku sam. Kada se med vrca tu je moja porodica supruga Miluša i sin Mihailo i ćerka Milica“. 

Nekada kada je imao manje košnica, puno više vremena je provodio oko jedne košnice, međutim, kasnije kroz praksu sav taj rad postane kao po šablonu. 

„Košnice koje ja pravim su takve konstrukcije da samo dizanjem krova znam šta se dešava sa pčelinjom zajednicom. Svaku pri obilasku obeležim da li ima hrane, da li su pčele možda bolesne, da li je potrebno proširenje. Jednostavno, kakvo je stanje, da li su zdrave vidi se i kako pčele ulaze u košnicu“.

U okolini Podgorice u pravcu ka Danilovgradu, njegove pčele prezimljavaju, a kada počinje paša dolaze na teren Bijelog Polja i sela Orahovica, Kukulje, Dobrilje, Njegnjevo… Kako se budi vegetacija tako se dalje sele košnice, za nektarom. 

„Proleće se prvo budi na jugu, a ona se polako širi na 500, 800, 1.300  i 1.800 metara nadmorske visine. Na planini počinje u junu i tada cvet daje najviše nektara. Na tim visokim planinama Durmitoru i Bjelasici su moje pčele u junu, julu i avgustu. U jesenjem periodu se javlja šumska paša ili vrijeskova, koja je karakteristična za okolinu Nikšića. Ukoliko je kišna godina taj vrijesak koji je po kršu – zamedi, a ako je sušna tada šuma daje med“. 

Kada su pčele na ispaši, na desetine kilometara, a nekad i više od stotinu od doma, jer su izmeštene važno je imati pravovremenu informaciju o stanju na terenu. Proces digitalizacije nije zaobišao ni pčelare, koji koriste takozvane SMS vage, koje pomažu da se paše ne preklapaju.

„Na svakom pčelinjaku mi se nalazi vaga kao i na mestima gde ću odvesti pčele. Kod svoje kuće u Bijelom Polju raspolažem pravom informacijom, upravo zahvaljujući ovom digitalnom servisu, tako da su greške minimalne, a prinosi meda puno veći“.

Sve ramove i košnice Veljko sam izrađuje

Pitamo od čega zavisi kvalitet meda, koliko je čovek krivac što svojim postupcima, umanjuje vrednost medu. 

„Svaki pravi med je kvalitetan. Ne treba se mešati u posao pčele, osim da je postavite na pravu lokaciju. Med mora dovoljno dugo da stoji u košnici da bi uzrio. Gubi se kvalitet, kada se žuri sa njegovim vađenjem. On može da bude tečan, može i da se pokvari. Kad pčela odradi u procesu pravljenja meda sve kako treba, med može da stoji veoma dugo, pod uslovom da se adekvatno čuva“. 

Veljko posebno izdvaja dva meda – bagremov i livadsko-planinski. Bagremov med je organskog porekla, bagrem se ne prska, cvet ima takav oblik da mu atmosferske padavine ne mogu ništa – ni kisele kiše, ni prašina ne mogu da ga zagade. Pčela kad mu priđe mora da podigne jednu kapicu i da glavom uđe u cvet kako bi uzela kapljicu nektara. 

„Pčela treba da obiđe dva miliona cvetova da bi mogla da sakupi jednu teglu meda. Livadsko- planinski med ima ono što je najlepše sa planinskih čajeva. Šumski med i tamni imaju dosta minerala“. 

Borski med, naš sagovornik kaže da je zabluda, a zapravo nastaje od medne rose, a postoji i med od medljikovca. Oba su tamne boje.

„Medna rosa se javlja u prirodi kada su noći hladne a dani topli, kad se zemlja tokom dana ugreje, korenov sistem povlači minerale iz zemlje, kako je hladna noć, listovi prestaju da rade, a koren izvlači minerale iz zemlje. I onda se na dnu lista nalaze pore koje izbacuju taj višak minerala na donje listove u obliku šećera i ugljenih hidrata, a to pčele skupljaju i prerađuju“. 

Medljikovac je produkt biljnih vaši. One uzimaju te minerale sa listova i imaju potrebu za proteinima, dok na jednoj žlezdi izbacuje sav višak ugljenih hidrata, što pčele skupljaju. Na terenu gde su Veljkove pčele to se ne događa. Inače, to se dešava najviše na hrastu. Taj med je pun mineralnih materija koje su dobra za pluća i uopšte za ljudski organizam.

„Sa terena Crne Gore, najviše proizvodim bagremov med, kao i livadski-planinski i naravno šumski med. Njega ima kada je stablo mokro, a to pčele skupljaju u velikim količinama. Sa krša gde je vrijesak dobijamo sortni med. Livadski med je mešavina hiljadu lekovitih biljaka, dok je od vrijeska isključivo med od te jedne biljke. On cveta od početka avgusta do pozne jeseni i to u kišnim godinama“.

Osim meda, drugi proizvodi pčela su polen, propolis i mleč. Med je zdrava hrana, dok je propolis lek iz košnice. Prirodni antibiotik.

Moja proizvodnja isključivo se bazira na medu. Osim toga pčele skupljaju propolis, da bi dezinfikovale svoju košnicu. To je smola koja je veoma lekovita, antibiotska, to je zapravo prirodni antibiotik. Sa njom oblažu šupljine, a ukoliko negde ovlaži košnica, one to oblože da bi sačuvale same sebe. Dešava se i da štetočine uđu košnicu i da one ne mogu da ih izbace. Evo na primer leptir čiji je naziv „mrtvačka glava“, noću leti i krade med. Pčele ga osete i onda izbace iz košnice a da ne bi zagadile košnicu one ga oblože propolisom i infekcija je sprečena“. 

Pčelari namerno prave šupljine u košnicama, da bi ih pčele popunile propolisom. Kad se skida med, na ramovima gde je spoj sa daskom takođe ima propolisa. Sav višak uzme pčelar.

„Polen nazivaju pčelinji hleb, a ja bih ga nazvao pčelinjim mesom. Proteinskog sastava i pčelama služi za ishranu legla. Upotrebom veće količine polena, mladim pčelama aktiviraju se železde sa kojima proizvode mleč“, objašnjava Veljko. 

U košnici matica polaže dve vrste jaja. Prva su oplođena iz kojih se legu pčela radilica ili matica i neoplođena iz kojih se legu trutovi. Ukoliko pčele hrane larvu sa mešavinom polena i meda izleći će se pčela radilica, ako to čine mlečom – matica. 

„Pčela u sezoni i kad se iscrpljuje može da živi 45 dana, a matica koja se hrani mlečom sedam godina. Matica manje radi, ali ona u sezoni polaže preko 2.000 jaja dnevno, a što je višestruko teže od nje. Mleč se upotrebljava u malim količinama i malo može da se dobije iz košnice. I vosak je nus proizvod“.

Porodica Veljka Đurovića je društveno odgovorna prema zajednici. Svake godine kad su Dani meda u Bijelom Polju daju na poklon med vrtiću, deci sa posebnim potrebama. Učestvuju od srca i kada je javi neko od sugrađana za pomoć da im med treba za lek.

Bijelo Polje ima svoju dugogodišnju tradiciju održavanja letnjih dana tamburica. Veljko je član tamburaškog orkestra „Limski biseri“ koje postoji dve decenije. Jedan je od organizatora Dana pčelarstva u manastiru Majstorovina, koje se tradicionalno održava već 13 godina na Spasovdan. U gradu na Limu postoji Udruženje pčelara koje broji oko 130 članova. Veljko slikovito objašnjava da kao što su pčele u prirodi povezane, tako moraju i pčelari. Naročito da razmenjuju informacije o bolestima.

Jeromonah Andronik, nastojatelj manastira Majstorovina u Crnoj Gori „Pastrmka se može uspešno gajiti i u zemljanom ribnjaku“

„U lošijim godinama kad malo meda preostaje, samo najjače pčelinje zajednice opstaju. Ako je jaka zima, slabe zajednice u prirodi neće opstati. Slaba zajednica skupi nešto meda, ova jača ukrade od slabije i opstaje. Pčelari se bore i protiv voskovog moljca, koji u ekonomskom pčelarenju smeta i nanosi štetu, a u prirodi je dobar. Najozbiljnija opasnost je varoa, to je krpelj koji siše hemolimfu pčele, a seobom košnica prešao je iz Azije. Naša pčela je medonosnija, pokušavamo da je održimo i često i ne uspevamo“.

Veljko je na pragu inovacije koja suzbija krpelj u periodu medobranja i paše i to će biti preparat za organsko pčelarenje. 

„Imali smo problem sa krpeljom i čitajući o tome, sklopio sam kockice šta rade Argentinci i Rusi i tako napravio preparat na prirodnoj bazi, da  med bude sačuvan. Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Podgorici Vučeta Jaćimović, mi je dao sugestiju šta da radim i odlučio sam se na jedan eksperiment na 1.300 košnica. Moji drugari i ja smo istretirali pčele tim biljnim preparatom i pratili šta se dešava na području od Skadarskog jezera do Pljevalja. Rezultati su odlični. Naučni rad je prošao, a u toku je registracija proizvoda koji će se pojaviti pod nazivom „Oksivar“, organska kiselina oksalna i eterična ulja koji opijaju krpelja“.

U proseku, u zavisnosti od godine Veljkove pčele proizvedu od dve do sedam tona meda. Tržište nije problem jer med može da stoji više godina, a da se ne kvari. Za pčelara koji ima dosta košnica, ne postoji loša godina, a kako to naš sagovornik slikovito kaže „ima godina kada napune magacin, a ima i kad se isprazni“.

„Ova godina neće biti nešto posebna po prinosima. Svaka godina koja je rana, za med nije dobra, jer se dešava rani mraz, a biljke nisu prikupile dovoljno minerala da prerade nektar. Nikad se nije desilo da godina ovoliko kasni.“ 

Limski biseri

Cena meda je konstantna. Kada je počinjao, pre tri decenije kilogram meda je koštao šest maraka, sada je 12 evra. Za mušterije u ponudi su i mešavine – za malokrvnost preporuka je polen i seme od koprive, a to je blagorodno i za štitnu žlezdu i imunitet. Za bronhije imaju eterična ulja koja otvaraju bronhije kada se pomešaju sa medom, dok je mešavina propolisa i meda izvanredna za grlo i krajnike. Svaki mesec u pčelarstvu ima svoje zaduženje. Osim digitalizacije napredak je i u sredstvima za rad pčelara. Nekada se sa viljuškom otklanjalo saće, da bi se med ocedio, a sada se koristi električni koji za četiri sekunde obavi posao. Nekada je vrcaljki mogla da vrca osam ramova, danas 42. 

„Kad se čovek bavi profesionalno pčelarstvom ono što je najvažnije je da se obezbedi pčela. Kad dođe zimsko vreme, košnice su u zimovniku, dole na jugu Crne Gore. Tada me čeka posao, vrcam med, a sneg u Bijelom Polju uveliko pada. Al to nije kraj posla, prelazi se na drvenariju i košnice. Potrebno je izraditi nove, neke stare renovirati, praviti ramove. Godišnje mi je potrebno oko 2.000 ramova, a za jedan ram zaiskuje vreme od 15 minuta“.

U tom poslu Veljko nije sam. Tada njegova radionica postaje mesto rada, smeha i pesme. Uz pesmu i tamburu sve je lakše, kao i inače u životu. 

„Pčelarstvo je težak posao, ali ako nađeš smisao, onda je kao pesma“, zaključuje za Plodnu zemlju Veljko Đurović iz Bijelog Polja.

NAPOMENA: PRENOŠENJE TEKSTA SA PORTALA PLODNA ZEMLJA MOGUĆE JE ISKLJUČIVO UZ NAVOĐENJE IZVORA (PORTAL PLODNA ZEMLJA) I LINKOVANJE TEKSTA (www.plodnazemlja.com)