Drugi pišu...

POLOŽAJ prehrambene industriji u globalnoj krizi VREME ZA DIJETU

Foto: Pixabay.com

Autor: Vesna Lapčić, “Biznis i Finansije”

Ukrajinska kriza uvećala je već prisutne teškoće oko nabavke i poskupljenja sirovina za prehrambenu industriju i isporučila nove probleme pred ona preduzeća koja posluju na ruskom i ukrajinskom tržištu. Samo transport do Rusije je poskupeo 100%, a privrednici koji tamo rade kažu da je još veći problem izrazito nestabilan kurs ruske rublje. Poslovanje može biti ugroženo i našim firmama koje su deo globalnog lanca snabdevanja hranom. Prema nekim procenama, situacija na tržištu će se dodatno pogoršati u narednom periodu, dok će cene hrane nastaviti da rastu, navodi se u tekstu mesečnika “Biznis i Finansije”.

Vlada Srbije, verovatno vođena poslovicom „Bolje vrabac u ruci nego golub na grani“, ograničila je izvoz pšenice, pšeničnog brašna, kukuruza i suncokretovog ulja. Trgovci, naravno,  nisu srećni zbog ove mere, ali stručnjaci kažu da je ona opravdana u vanrednim situacijama, te da su isto učinile i neke druge zemlje. Ipak, bojazan da bismo mogli ostati gladni ne postoji, tvrde sagovornici B&F-a.  

Aleksandar Bogunović, sekretar Udruženja za biljnu proizvodnju i prehrambenu industriju u Privrednoj komori Srbije (PKS), kaže da se za sada ne očekuju problemi u snabdevanju domaćeg tržišta, pogotovo kada se radi o osnovnim životnim namirnicama. „Robne rezerve imaju dovoljne količine roba koje garantuju snabdevenost i stabilnosti tržišta, pre svega, pšenice, kukuruza, brašna, šećera, ulja, kuhinjske soli, mleka u prahu, pirinča, pasulja, kao i mesa i prerađevina od mesa“, nabraja Bogunović.

Agroekonomista Milan Prostran razume i mere Vlade i trgovce. „Ne znamo kakva će biti žetva ove godine do koje je preostalo još tri meseca, zatim koliki će biti prinosi i zbog nestašice veštačkog đubriva, zato mislim da treba biti oprezan. Trgovci će trenutno izgubiti deo dohotka i jedna od mera Vlade bi mogla da bude da im to na neki način kompenzuje kroz dodatne kupovine za robne rezerve po berzanskim cenama, ili na neki drugi način“, smatra Prostran.

Ipak, napominje da trgovci neće izgubiti mogućnost da zarade jer se kvalitet tih proizvoda sigurno ne menja dve godine, a sirovog ulja i duže. Ovakva mera mogla bi da bar privremeno umiri i cene, što potvrđuje i Anja Jakšić sa Produktne berze u Novom Sadu, koja saopštava da su cene kukuruza i pšenice odmah nakon usvajanja pomenutih ograničenja neznatno pale.

Vesna Lapčić

Zapelo u uvozu

Goran Popović, direktor operacija kompanije „Bambi“, takođe očekuje da će se cene nekih proizvoda stabilizovati. „Međutim, za određene sirovine koje mi koristimo, kao na primer razne vrste biljnih masti, u Srbiji nema tehnoloških i proizvođačkih kapaciteta, iako postoji sirovinska baza poput suncokreta, soje i slično za većinu inputa. Prerađivačka industrija je koncentrisana na plasman finalnih proizvoda za potrošače, a ne na prodaju takvih proizvoda koje konditori koriste dalje u proizvodnji“, objašnjava Popović.

Konditorska industrija je i pre potresa koji traju već dve godine morala pretežno da se osloni na sirovine iz uvoza, a najnovija kriza zbog rata u Ukrajini je dodatno iskomplikovala situaciju.

„Uvozimo proizvode od mleka, kao što su duboko zamrznuti maslac, mleko ili surutka u prahu. Ukoliko dođe do dodatnih poremećaja i prekida lanca snabdevanja mlečnih proizvoda iz uvoza, cela konditorska ali i prehrambena industrija biće suočena sa nedostatkom sirovina za proizvodnju. Brašna, s druge strane, ima dovoljno u Srbiji, ali je trenutna cena izjednačena sa cenama na evropskom i svetskom nivou. Na žalost, poskupele su sve sirovine, bez izuzetka, što dodatno utiče na cene finalnih proizvoda“, komentariše Popović, koji je uveren da su poslednje krize još jednom pokazale koliki je značaj lokalnih i regionalnih lanaca snabdevanja.

Prema njegovom mišljenju, dolazak svetskog proizvođača čokolade predstavlja veliku korist za celu konditorsku industriju u Srbiji, iako njihov lanac snabdevanja i dalje zavisi od globalnih kretanja osnovnih sirovina, kao što je, na primer, kakao. „Njihovim dolaskom smanjen je rizik za industriju Srbije, ali i regiona i sada je potrebno učiniti ga održivim“, ističe Popović.

Zapelo u izvozu

Problem sa sirovinama nije jedina glavobolja domaće prehrambene industrije, budući da su mnogi poslovali na tržištima pogođenim ratom, posebno u Rusiji. Srbija najveći deo voćarske proizvodnje plasira upravo na rusko tržište. Putevi ka Rusiji su sve duži, što uveliko poskupljuju transport. Kada se na sve to doda skuplje gorivo i sve nepovoljniji kurs rublje, kao i neizvesnost u naplati roba, jasno je u kojoj meri su pojedine kompanije u problemu. Najteže je uzgajivačima jabuka i jagoda, koje se procentualno najviše izvoze na rusko tržište, ali teškoće imaju i pojedina preduzeća iz mlekarske i mesne industrije, kojima je Rusija takođe bila jedna od glavnih izvoznih destinacija.

Kompanija „Zlatiborac“ je prisutna na ruskom tržištu još od 2010. godine, a od 2016. posluju preko ćerke kompanije „Zlatiborac trejd“, čije je sedište u Moskvi. Preduzeće je više od polovine svog ukupnog izvoza plasiralo u Rusiji, ali prodaja u ovoj zemlji beleži stalni pad od kada je prvo izbila afrička kuga svinja, a potom usledila ukrajinska kriza, kaže generalni direktor „Zlatiborca“ Dušan Knežević.

Transport preko Mađarske, Slovačke, Poljske, Letonije, Litvanije, Estonije do Rusije traje malo duže, ali funkcioniše, kaže Knežević i dodaje: „Trenutno najveći problem predstavlja nestabilan kurs ruske rublje u odnosu na evro, koji je pre krize imao vrednost  85 za jedan evro, a ovih dana varira i preko 140. Otežan je i platni promet preko ruskih banaka, koji za sada uspevamo da nekako prevaziđemo. Ukoliko se kriza nastavi, to će dodatno otežati naše poslovanje, ali verujemo da će potreba za hranom otvoriti koridore za njen nesmetan protok“, nada se Knežević.   

Za razliku od „jabučara“, firme koje se bave trgovinom zamrznutim voćem nisu u velikom problemu, potvrđuje Rade Ljubojević, vlasnik kompanije „Sirogojno Company“. „Svako tržište je značajno, ali u Rusiju ide svega 20 miliona evra vrednog zamrznutog voća. Ukoliko gledamo po kompanijama, najčešće je to 3 do 4% našeg ukupnog izvoza, pa nije katastrofa“, ocenjuje Ljubojević.

Teško osvojiti, a još teže zadržati

Premda nisu sve prehrambene delatnosti jednako pogođene ukrajinskom krizom, sagovornici B&F-a su saglasni da „prebacivanje“ na nova tržišta nije jednostavno, niti može da se izvede u kratkom roku. Ljubojević napominje da pre izvoza na neko tržište treba napraviti strategiju, ispitati transportne puteve, dozvole, neophodne standarde koji su posebno važni kod prehrambenih proizvoda.

„Površno se prilazi tom pitanju jer se novo tržište ne osvaja ni lako ni brzo, već je to proces. U međuvremenu, ako ste izgubili neko tržište i dalje imate iste troškove, a dodatni problem je što proizvodi koje ste mislili da ćete na njemu plasirati imaju rok trajanja“, naglašava Ljubojević.

Dušan Knežević se slaže da je novo tržište teško naći, još teže osvojiti, a najteže zadržati. „Tu ste uvek na tankoj liniji i ako niste temeljni, stručni i maksimalno posvećeni, vrlo brzo ćete biti iznenađeni kako se tržište lako gubi. To, naravno, nije uvek vaša krivica, pošto se dešavaju okolnosti na koje ne možete da utičete“, napominje Knežević i navodi kao primer upravo mesnu industriju, koju je prvo pogodila afrička kuga svinja, potom posledice korona krize, a sada i potresi nastali zbog rata u Ukrajini.

Direktor „Zlatiborca“ ističe da je svako tržište priča za sebe, i stoga zahteva da se temeljno istraži. „Moramo da utvrdimo ko su naši potencijalni kupci, kakvi su njihovi prohtevi, navike, ukusi, zatim ko čini našu konkurenciju i kako ona posluje, kakva će nam biti cenovna politika, marketinške aktivnosti… Ako profesionalno pristupite poslu, treba vam od šest meseci do godinu dana pre nego što se vaši proizvodi nađu u prodaji“, precizira Knežević.

Aleksandar Bogunović ukazuje da se zavisnost domaćih izvoznika od ruskog tržišta značajno smanjuje u poslednjih nekoliko godina, ali još uvek nedovoljno. „Velike kompanije su već pronašle alternativna tržišta, poput Saudijske Arabije, Indije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katara i Velike Britanije ali je potrebno još vremena za povećanje količina i intenzivniji izvoz. Za male proizvođače je ovo vrlo kratak rok da za postojeću robu pronađu nove kupce, tako da nastavljaju saradnju u postojećim uslovima“.

Maja Suđicki Trzin, direktorka logističke kompanije „Samer & Co. Shipping“ potvrđuje da su mnoge kompanije svoje proizvode već uspele da plasiraju na druga tržišta. „Reč je, pre svega, o poljoprivrednim proizvodima. Istina, postoje kompanije koje su veći deo svog poslovanja usmerile na rusko i ukrajinsko tržište i njihovo poslovanje će možda biti ugroženo ukoliko se kriza nastavi u narednim mesecima. Veći problem od našeg izvoza na ta tržišta, međutim, predstavlja zavisnost kompanija iz EU od proizvoda iz Rusije i Ukrajine, jer to ugrožava i poslovanje naših preduzeća koja su deo globalnih lanaca snabdevanja“, skreće pažnju Suđicki Trzin i dodaje da izvoz za Rusiju ide redovno, ali da je transport poskupeo 100% u odnosu na situaciju pre rata.

Inflacija u galopu

Nova kriza dodatno pogoršava već postojeće probleme sa sirovinama, što će pogurati dalje poskupljenja hrane, a na ovo tržište će posebno uticati snabdevenost mineralnim i azotnim đubrivima, kao i njihova cena. To potvrđuju i prognoze Anje Jašić da će i cene žitarica ostati na visokom nivou. „Soja je, na primer, poslednje tri nedelje marta beležila konstantan rast vrednosti i dostigla cenovni maksimum“, navodi Jašić.

Situaciju dodatno komplikuje potencijalna slabija prihrana zemljišta, zbog čega mogu biti umanjeni prinosi u narednoj žetvi, upozorava Bogunović. „Ako se na to dodaju cene energenata koje svakim danom rastu, poskupljenja su izvesna. Cena mesa u Srbiji je drastično pala usled zamrzavanja cena svinjskog buta u vreme kada su počeli da pristižu tovljenici iz tova koji je započet pod visokim cenama. Stabilnost cena govedine narušena je još prethodne godine, i zbog nedostatka ponude i povećanja državnih i kompanijskih zaliha dolazi do rasta cena i u Evropi i kod nas“, kaže Bogunović.

Prvi udar krize odrazio se, prema rečima Dušana Kneževića, na sve inpute, posebno na cene sirovine i repromaterijala, koji su na srpskom tržištu porasli između 15% i 20%, a na inostranom i više od 50%. „Dalji rast cena inputa će sve proizvođače dovesti u situaciju da, ma koliko nerado, moraju da povećaju cene finalnih proizvoda. One su još uvek relativno stabilne zahvaljujući određenim rezervama sirovina, ali svaka nova nabavka sirovine po većoj ceni biće direktan udar na konačnu cenu proizvoda. Veliko je pitanje šta će se dešavati sa energentima koji su i glavni generatori rasta svih cena, tako da je u ovom momentu veoma teško bilo šta planirati i kratkoročno, a kamoli na duži rok“, naglašava Knežević.

Rast cena hrane može dovesti do smanjene potrošnje, napominje Milan Prostran. „Svako poskupljenje hrane je udar na srpski budžet, jer više od 40% potrošačke korpe odlazi na hranu. Na Zapadu je to 7 do 15% i zato je za njih inflacija bezbolnija“, objašnjava Prostran, koji podseća da se u Srbiji nekada jelo 65 kilograma mesa po glavi stanovnika godišnje, tokom devedesetih svega 30 kilograma, a danas oko 50 kilograma, zaključuje se u tekstu koji je objavio mesečnik “Biznis i Finansije”.

Teme