Naša priča

KATUNI BJELASICE SA BJELOPOLJSKE STRANE “Nekada su na katunima bile po čitave porodice, a danas su kao karaule, u svakoj po jedan čovek”

Foto: Danijela Nišavić

Autor: Danijela Nišavić

Bjelasica je kažu, najlepša sa bjelopoljske strane. Mada se to isto može čuti i od Mojkovčana i Kolašinaca. Kako god i kako gde – lepa je, prelepa. Gorostasna. Nepredvidiva za gosta, jer u trenu pokaže nemilosrdnu ćud. Za sat vremena obavije je gusta magla, padne jaka letnja kiša, a uz nju i olujni vetar. Sevnu munje i čuju se gromovi, baš tu kod crkve Svetog Ilije Gromovnika, mesta gde se saboruje 2. avgusta. Za domaće, one koji su u katunima od Đurđevdana, kada okopni sneg, do pozne jeseni, ova planina je itekako važna. Njeni pašnjaci su bogati lekovitom travom kojom se hrane ovce i krave od čijeg mleka nastaje nadaleko čuveni sir, posebnog ukusa. Jagnjad sa Bjelasice su uvek tražena i van granica Crne Gore.

Žitelji katuna sa Bjelasice tokom zime uglavnom žive u Bijelom Polju i naseljima tik uz grad. Leti su na Bjelasici, udaljenoj oko dvadesetak kilometara, na severnoistočnom delu planine. Ona je strma, teško se popeti, ali na vrhu puna je dolina, pašnjaka, pitoma je. Baš tamo se organizuje stočarska proizvodnja u katunima koji su uglavnom smešteni na državnom zemljištu. Ima ih i na privatnom, ali ređe, najčešće su tu torovi. Svaki katun nosi ime – Cmiljača, Dolovi, Bardov do, Omar, Rupe…

Vule i Snežana Radović

Taj u Rupama smo i posetili. Divni domaćini Snežana i Vule Radović iz Kruševa, blizu Bijelog Polja, vredni ljudi, stvaraoci, život su posvetili stočarstvu. Na 1.720 metara nadmorske visine smestili su štale, torove, glavne i pomoćne objekte. Živi život katun sa preko 200 ovaca, 10 krava i dva konja. Bez vode, prvi izvor je na 4,5 kilometra i bez struje koju obezbeđuju zahvaljujući solarnim panelima.

„Šta je 100 litara vode na katunu? Ništa. Ne kaže se džabe „ide ko voda“, za čas se popije. Svaki put kad nam ustreba mi na konja pa po vodu i nazad. Nekada je kod planinarskog doma na 1.760 metara bila ukopana cisterna, međutim slabo je to bilo za piće, jer kad su je opteretili vodom kamenje je oštetilo. Ja sam potom zamolio da mi daju tu cisternu, da je okrpim, iskopao sam rupu ovde nedaleko i postavio je, pa ima za pojenje stoke. Više nje ima jedna dubodolina, u vreme zadruge je tamo bilo vode. Tu traje sneg, ponekad čak i do 10. jula pa se može malo prihvatati vode“, priča nam Vule.

Ranije su ljudi dolazili u planinu pre nego što sneg okopni, da iseku granje četinara, donesu i slame, pa njima pokriju sneg, da ga ne greje sunce. Tu se iskopa jedno korito sa dve prečke i od grudve kaplje voda po malo. Ima i za ljude i za stoku.

Ističe Vule da im je svejedno kakve su vremenske prilike. Kad je loše sede u katunu, a kad je lepo, po livadama, kose, plaste. Može se kositi na planini, ali kako je Bjelasica nepredvidiva, kad se najmanje nadate dune jak vetar i odnese plast. Zato sada kosi, balira i priprema seno za zimu u Kruševu.

„Planinske su neobične ćudi, no ih dobro ne poznaju ljudi“, kaže Vule i dodaje „Evo ova magla. Ja poznajem svaku stopu odavde na pet kilometara. Al kad je gusta magla, i odem i hoću da se vratim nikad ne dođem gde sam naumio. A stoka, možeš da je ostaviš gde hoćeš, doći će u svoju štalu i tor. Idu do 2,5 kilometara, do kolibe Veljka Jeremića, al dalje neće, ni makac. Kako krene suton i da padne noć tako ovce kreću ka svojoj kući“.

Vule kaže da poslednje četiri godine, kako na planini slabo ima ljudi, ovce i krave same idu na ispašu. Idu i vrate se.

„Ujutru pustimo ovce, evo kakvo je vreme, iako je magla one tačno znaju kuda, ako i zakasnim one su već ušle u tor. Ili ako im neko nepoznat priđe, hoće tor da probiju. Ili da pustimo tuđe jagnje, niko ga neće prihvatiti, one znaju koje je njihovo. Isto i krave. U jesen kad siđemo u Kruševo, pola godine smo dole, a kad ih vratimo ovde u štali tačno znaju svoje mesto. Pametne su to životinje“.

Čovek se planini prilagođava, ističe Vule. Zadesi te nevreme, moraš da ćutiš i trpiš. Šta god da je i da se snalaziš. Stoka isto zna, čim će velika kiša ili grad. Sa nagoveštajem oluje, sama krene put katuna. Planina čoveka spremi za prilagođavanje prirodi, izoštri joj sluh.

„Život katuna počinje od Đurđevdana, mada zavisi od godine, može da bude i nedelju dana ranije. Sve zavisi od kopnjenja snega i trave. Ove strane što su istočnije imaju ranije trave i odlične su za ispašu. Kako dolazi leto tako trava počinje da žuti od sunca. Lepo je ovde. Često smo iznad oblaka. Ujutru kad se pogleda u pravcu ka Bijelom Polju u podnožju, ono je uvek u magli. A ovde gore u planini, kako sviće tako sunce nas greje. Prije sviće, a kasnije mrče, oblakovi zaklanjuju smrče“, duhovit je naš sagovornik.

Tokom leta, dom Radovića je na dva mesta u podnožju Bjelasice u Kruševu i na katunu. Bude dana kad moraju da više puta siđu u podnožje i vrate se. Konjima 17 kilometara prođe se za tri i po sata, dok kolima pola sata. Prošle godine, priča Vule prošli su 6.000 kilometara od proleća do zime.

„U poznu jesen, pre prvog snega u podnožje prvo selimo krave. Tad je trava suva, pa krave počnu da daju manje mleka, a sena već imamo spremljenog. Ovce selimo malo kasnije. Dođe neko vreme da ti život na planini i dosadi. Isto kao da se planina „iskezi“ na tebe. Izađemo na nju, a šuma još nije izlistala, samo pomislim treba da još da olista, ožuti i da opadne lišće, a ti si još na planini“.

Vule je sam gradio svoje kolibe. Kaže da i one imaju svoja pravila izgradnje. Najbolje je koristiti drvo jele, ono koje na Bjelasici raste. Kolibe se osim drveta mogu praviti i od kamena.

„Niko kad kolibu pravi ne stavlja vrata sa juga, ovde najviše jug duva, bude i vetra sa severa, tako da su vrata na severu. Tako kad se katun pravi mora se voditi računa da nije i na samoj čistini. Jer kad sneg počne da kopni, kad pukne vode, ponelo bi ih ko od šale…. Svako brvno mora da se dobro učvrsti.“  

Nekad je koliba bila mala, tek toliko da stane jedan ležaj. Sada su veće, uglavnom jedna prostorija u kojoj se siri. Ranije se u toku dana muzlo tri puta, sada dva. Taj posao radi Snežana. Ona i siri po svojoj recepturi ovčiji i kravlji sir. Ređa bele kriške sira u kace od pet kilograma. I tako ih sprema za prodaju. U početku su prodavali vareniku (mleko) u podnožju planine u Ravnoj Rijeci i to je kaže Vule bila dobra para.

„Ti si uzeo te pare, al znate, to vam je ko da detetu dajete bombon po bombom, novac koji kaplje svaki dan, nije kao kesa bombona pa da imaš na gomili. Sad od subote do subote prodajemo sir otkupljivaču, a meso jagnjad i telad u jesen“.

Priseća se Vule kako su ranije na katunima bile po čitave porodice. Danas kaže da su katuni kao karaule, u svakoj po jedan čovek.

„Ima stoka više slobode. Mada ja, za moje ovce kada idu u tuđi pašnjak, plaćam zakup. Nekad uzmem jedno june pa ga uzgajam zauzvrat da koristimo livadu.“

Seća se Vule i da su nekad na Bjelasici bile i igranke, da su mladi se družili, da su imali sedeljke. Sada planina oživi uoči Svetog Ilije, kada ih iz svih krajeva Crne Gore i Srbije okupi ljude Svetac. Tada se kampuje, druži, zapeva i pije čuvena rakija.

I ove godine, do Bjelasice će se teško doći. Put je sav u krupnom kamenu, puno je krivina i litica. Lakše se popeti, nego posle sići. Bjelasica kao da želi da putnik namernik, gost što duže ostane. A kad silazite sa planine, ni ne žurite, zadivljeni pogledom, zastaćete, očarani. Oku prija zelenilo gustih četinara, pogled koji se završi na okolnim planinama. Vidi se Peštarska visoravan, planina Ljubišnja iznad Pljevalja, obronci Durmitora i Sinjajevine. To će vas zadiviti.

Ali, zamislićete se pred velikom investicijom – kad na vrhu od oko 1.912 metara ugledate gondolu Ski centra Cmiljače sa bjelopoljske strane planine, kapaciteta 2.600 skijaša na sat dužine 1,4 kilometara. Postavljena gondola od pre četiri godine, načeta od prirode. Kao da je planina rekla čoveku da se i ona za investicije pita. Na tom možda najlepšem delu vidi se Nacionalni park Biogradska gora, a sa druge strane najdublji kanjon u Evropi – kanjon reke Tare.

U podnožju je Bijelo Polje pod oblacima

Sada tamo na Cmiljači ova investicija stoji, a vrednost projekta Ski centra nije mala – 23 miliona evra. I ono što je započeto, pa stalo, planina šiba vetrovima, snegom i kišom. Kruni ga, postepeno. Kad već čovek zaboravlja da ono što počne mora i da se što pre da završi… Za početak ono što je najpotrebnije i najzahtevnije saobraćajnica Ravna Rijeka – Latinska kosa – Jasikovac – Cmiljača, ukupne dužine oko 16 km, koja će povezati katune sa magistralnim putem. I tako donekle olakšati vrednim ljudima Bjelasice.

NAPOMENA: PRENOŠENJE TEKSTA SA PORTALA PLODNA ZEMLJA MOGUĆE JE ISKLJUČIVO UZ NAVOĐENJE IZVORA (PORTAL PLODNA ZEMLJA) I LINKOVANJE TEKSTA (www.plodnazemlja.com)

Teme