Autor teksta i fotografija: Branko Rajčević
Monasi manastira Hilandar nisu bili nimalo srećni što je Rastko Nemanjić, monaškog imena Sava, davne 1207. godine odlučio da mošti svog pokojnog oca Stefana Nemanje, koji je preminuo pre sedam godina, iznese iz njihovog hrama i prenese ih u Srbiju. Motiv da budu neutešno tužni i danima plaču je bila i činjenica da se, kada je sahranjen Stefan, čije je monaško ime bilo Simeon, u Hilandarskoj crkvici dogodilo čudo. Naime, iz tela Simeonovog poteklo je miro, gusta i masna veoma mirisna tečnost, što je označavalo da se radi o svecu. I sada njegovo telo treba da bude odneto. To svakako nije predstavljalo dobar znak.
Međutim, manastirskom igumanu Metodiju tada se u snu javio Sveti Simeon koji je poručio da bi bilo dobro da njegove mošti budu prenete na rodnu grudu, a da će za utehu hilandarskoj braći iz njegovog groba iznići loza koja će davati čuda i da će, dokle god ona bude postojala, trajati njegov blagoslov manastiru, da će se događati nova čuda…
I tako je monah Sava odneo mošti svog oca u manastir Studenicu. Taj njegov potez, neobično važna istorijska misija, je pomogao da se izmire njegova braća posvađana oko prestola, strasti u Srbiji smire. A, zaista, u Hilandaru je nikla loza, baš kako je rečeno.
Ta loza, koja je krenula da buja van zidova manastirske crkve pre nešto više od osam vekova, rađa svake godine, i kao što je rekao Sveti Simeon Mirotočivi, donosi čuda. Naime, njena glavna osobina je da grožđe sa nje ima neobičnu lekovitost – pomaže verujućim parovima bez dece da dobiju potomstvo.
Kako je svedočio Dositej Hilandarac, loza Svetog Simeona je „biljka koja se ne može svrstati ni u jednu od poznatih loza. Grozdovi su joj beli, a što je takođe neobično, ona ima različite listove kao da se radi o više vrsta vinovih loza.“
Tradicionalno grožđe se bere uoči Krstovdana (26. septembra) da bi se na sam praznik čitala molitva, a grožđe blagosiljalo.
Hilandarci su blagodat loze osetili najviše u 16. veku kada je moćni solunski paša, koji nikako nije mogao da dobije dete, čuvši za manastirsku lozu, traži pomoć i, gle čuda, dobija sina naslednika. Kao svaki častan čovek tog doba, želi nekako da se zahvali i u Kakovu poklanja Hilandarcima mesto da podignu manastir, ali ide i korak dalje. U Hilandar dovodi svog sina da ga zamonaši, iako je druge vere. Manastirsko bratstvo mu se zahvaljuje na poklonu, prihvata Kakovo, ali ipak ne žele da pašin sin menja veru te ga vraćaju kući.
Kada sam boravio u Hilandaru, svestan važnosti predanja i teškog bremena istorije koja se događala na ovom svetom mestu, stadoh pred stabljike ove neobične loze i gledam… Naime, ona bukvalno raste iz zide crkve i grana se na levo i desno. Ono što je zanimljivo, ta njena stabla su upadljivo debela, kao da je to neko drvo, i na prvi pogled deluju potpuno suvo. Kao da u njima nema života. Ali onda, kada se pogledom prati njen tok, ona zaista biva sve tanja i tanja i penje se na platformu koja se naslanja na hilandarski hram, gde na kraju buja lišće i vide se mladi grozdovi.
Monasi svedoče da se loza, kao i svaka loza, redovno orezuje i plodovi beru. Međutim, na njoj se ne primenjuje nikakav hemijski tretman što se za druge loze širom sveta smatra obaveznim kako bi se zaštitile od bolesti i štetočina. Grožđe sa ove loze se kasnije suši i koristi kao lek za nerotkinje, odnosno parove bez dece jer i muž i žena treba da primene tretman. Naravno, uz paketić se daje i uputstvo kako se koristi. Legenda o moći ove loze se prenosi vekovima i brojna su svedočenja o uspešnom lečenju.
Svaki paketić za parove bez dece sadrži tri zrna grožđa i komadić loze. Ovo se parče stavlja u pola oke (650 grama) osvećene vode i od iste uzimaju oba supružnika da piju pre svakog jela za 40 dana tokom kojih se pridržavaju strogog posta. Svako jutro i večeri mole se Bogu i svetom Simeonu Mirotočivom. Kada prođe 40 dana suprug pojede jedno zrno grožđa, a supruga ostala dva. Posle začeća, za svo vreme trudnoće i dojenja deteta, supruzi su dužni da potpuno prekrate supružničke snošaje i da žive u čistoti.
Treba reći da nijedno čudo ne ide samo. Naime, na samo desetak metara od loze Svetog Simeona se nalazi bunar Svetog Save. Kada je Sava obnavljao staru crkvicu koja se nalazila na mestu današnjeg hilandarskog hrama, kopan je bunar, došlo se do stene, ali vode nije bilo. I onda se dogodilo čudo jer je, nakon Savine molitve, stena pukla i poteklo je toliko vode da je, kažu, dvorište namah bilo poplavljeno. A voda je na Svetoj gori, prava retkost. I danas, nema sumnje, upravo ta vodena žila napaja i lozu Svetog Simeona.
Svetogorsko predanje takođe kaže da će smak sveta nastupiti kada bunar presuši i loza prestane da rađa ili uvene. A oba ova mesta su nešto što poželi da vidi svaki poklonik koji je došao na mesto gde je praktično nastala srpska država i Srpska pravoslavna crkva.
Misao koja mi je neprestano prolazila kroz glavu ticala se života. Sve stvari su tu bile na jednom mestu po Božjoj promisli. Voda, osnova života, potekla je tu – da daje život i snagu lozi koja ima zadatak – da daje novi život ljudima verujućim. A oni se, pak, upravo tu okupljaju kako bi služili Bogu i molili se za boljitak svih.
Nema sumnje da se svaki posetilac Hilandara sa ovog svetog mesta vrati promenjen. Jačina vere je individualna stvar svakog od nas, a ono što se ovde događa je da boravak unutar zidina svetinje, prisustvovanje službama, pijenje vode sa bunara, predstavlja ogromno duhovno obodrenje i u onoga, koji je ponizno došao da sve to vidi izbliza, uliva još više vere.
