Autor: Sandra Kolarić, menadžerka za komunikacije Foodscale Hub
Zašto se naizgled zdravi i lepo razvijeni plodovi iznenada raspuknu neposredno pred berbu? Ovo je jedan od najčešćih i najskupljih problema za voćare. Taj fiziološki poremećaj ne utiče samo na estetski izgled ploda, već direktno smanjuje prinos, profitabilnost i dugoročnu održivost voćarske proizvodnje.
Zašto je važno baviti se pucanjem plodova?
Svaki raspukli plod predstavlja izgubljene resurse – vodu, đubrivo, energiju i rad uložen tokom čitave vegetacije. Osim toga, pukotine predstavljaju ulazna mesta za patogene, što dovodi do truleži i dodatnih gubitaka.
Za proizvođače to znači nepredvidive prinose i povećan finansijski rizik. Sprečavanje pucanja, stoga, nije pitanje izgleda, već stabilizacije proizvodnje, efikasnijeg korišćenja resursa i smanjenja gubitaka hrane.
U Srbiji, kao i u mnogim drugim regionima sa kontinentalnom klimom, proizvođači se suočavaju sa problemom pucanja plodova kod različitih voćnih vrsta. Najčešće pogođene su trešnje, stono grožđe, ali i jabuke, naročito sorte poput Gala, koje su osetljive na nagle promene padavina i temperature.
Projekat CrackSense, u kojem učestvuje i Udruženje za inovacije i preduzetništvo Foodscale hub iz Novog Sada, fokusiran je na četiri vrste voća koje su posebno pogođene pucanjem: trešnje, stono grožđe, nar i agrume. U nastavku predstavljamo detaljnija objašnjenja kako dolazi do pucanja kod ove četiri vrste voća, ali i savete naših stručnjaka sa projekta o tome kako smanjiti rizik od pucanja kod trešanja i grožđa u praksi, uključujući izbor sorti, upravljanje navodnjavanjem i druge agrotehničke mere.
Trešnja
Kako dolazi do pucanja ploda kod trešanja? Pucanje plodova kod trešanja je složen problem i zavisi od mnogih faktora – od klimatskih i agronomskih uslova do sorte, koja igra ključnu ulogu.
Pucanje trešanja počinje mikropukotinama u pokožici ploda, koja je izuzetno tanka – samo oko 1 mikrometar, što je mnogo tanje od ljudske dlake. Kada se na plodu zadrži voda ili je vazduh vrlo vlažan, ove mikropukotine mogu da se razviju u veće pukotine, naročito dok plod brzo raste i pokožica se tanji. U trenutku kada voda ulazi u ćelije ploda, one mogu da popuste, oslobađajući šećere i kiseline koje dodatno slabe susedne ćelije i podstiču širenje pucanja. Ukoliko više od 25% plodova u zasadu ispuca, berba često postaje ekonomski neisplativa.
Postoje četiri glavne strategije kojima se može smanjiti rizik od pucanja:
- Biranje manje osetljivih sorti – u područjima gde su padavine u vreme berbe česte, preporučuje se izbor sorti koje nisu previše osetljive na pucanje.
- Korišćenje zaštitnih cerada protiv kiše – voćari često štite zasade plastičnim ceradama kako bi smanjili vlažnost plodova i time rizik od pucanja.
- Izbor sorti po periodu zrenja – sorte se mogu birati tako da njihovo zrenje „izbegne“ period kiša. Na primer, ako padavine obično dolaze krajem maja, biraju se sorte koje kasnije sazrevaju.
- Tretmani solju i kalcijumom – primena određenih tretmana može dodatno ojačati plodove, mada ovo nije potpuno efikasno, ali može donekle smanjiti pucanje.
Ove mere, kada se primene kombinovano sa pažljivim upravljanjem vodom i praćenjem vremena, pomažu u smanjenju štete i očuvanju kvaliteta trešanja.
Stono grožđe
Kod stone sorte grožđa, bobice mogu naglo usvojiti veću količinu vode, što dovodi do njihovog brzog povećanja zapremine i pucanja pokožice. Intenzitet pojave zavisi od relativne vlažnosti vazduha, temperaturnih oscilacija i promena vlažnosti zemljišta.
Pucanje plodova kod stonog grožđa takođe zavisi od sorte i režima navodnjavanja. Neke sorte su genetski osetljive, dok kod drugih prinos i veličina bobica mogu povećati rizik od pucanja – npr. bobica od 2 grama verovatno neće pucati, dok 10-gramska bobica može biti problematična. Istraživanja pokazuju da je čvrstina bobica jedan od najvažnijih faktora koji dovodi do pucanja; previše čvrste bobice su podložnije pucanju i taj faktor se određuje u ranim fazama razvoja grožđa.
Strategija za smanjenje pucanja uključuje:
- Visoko navodnjavanje na početku vegetacije – kako bi se postigao optimalan rast i veličina plodova.
- Smanjenje navodnjavanja u osetljivom periodu zrenja – kako bi se smanjio rizik od pucanja u fazi kada bobice brzo nabubre.
Nar
Kod nara, spoljašnja crvena pokožica i unutrašnji beli sunđerasti sloj izuzetno su osetljivi na promene u režimu vodosnabdevanja. Kada nakon sušnog perioda dođe do obilnijeg navodnjavanja ili padavina, unutrašnja tkiva ploda naglo nabubre, dok pokožica ne može dovoljno brzo da se rastegne i zato dolazi do pucanja.
Gubici kod nara mogu dostići i do 50% tržišno upotrebljivog prinosa, uz značajno narušavanje kvaliteta i skladišne sposobnosti plodova. Ova pojava je naročito izražena u polusušnim mediteranskim regionima, gde su oscilacije u navodnjavanju i klimatski stres česta pojava.
Agrumi
Kod agruma se pucanje javlja u vidu dubokih rascepa kore, naročito tokom prelaza iz sušnog u vlažan period ili pri ekstremno visokim temperaturama. Intenzitet zavisi od genetskih osobina sorte, debljine i elastičnosti kore, tipa zemljišta i lokalnih klimatskih uslova. Ipak, nepravilno navodnjavanje i temperaturne oscilacije ostaju ključni okidači.
Od vizuelne procene do precizne dijagnostike
Tradicionalno, procena rizika od pucanja zasnivala se na vizuelnom pregledu zasada. Takav pristup je subjektivan i najčešće dolazi prekasno da bi se šteta sprečila.
Savremena istraživanja usmerena su ka praćenju fizioloških i spektralnih indikatora koji ukazuju na rane znake vodnog stresa i naprezanja tkiva ploda. Integrisani sistemi praćenja danas kombinuju satelitske podatke, meteorološke parametre i senzore postavljene u zasadu, čime se prikupljaju agroekološki podaci na više nivoa.
Ipak, ključni izazov ostaje prikupljanje preciznih podataka na nivou pojedinačnog ploda, jer svaki plod reaguje drugačije u odnosu na svoj mikroambijent.
Uloga projekta CrackSense
Projekat CrackSense ima za cilj da premosti upravo ovaj jaz kroz unapređenje i skaliranje senzorskih tehnologija za detekciju pucanja plodova i procenu gubitaka prinosa – od nivoa pojedinačnog ploda do regionalnog nivoa.
Jedan od alata je robotski sistem TOMMY, opremljen termalnim i optičkim kamerama, koji skenira plodove i detektuje rane indikatore stresa koji mogu dovesti do pucanja. Pored toga, bespilotne letelice prikupljaju hiperspektralne, multispektralne i termalne podatke iz vazduha, omogućavajući detaljno mapiranje varijacija u krošnji i identifikaciju zona izloženih temperaturnom ili vodnom stresu.
U kombinaciji sa 3D point-cloud tehnologijom, proksimalnim senzorima i RGB-termalnim analizama, ovi podaci se integrišu sa informacijama o zemljištu, navodnjavanju i mikroklimi, čime se razvijaju prediktivni modeli za procenu rizika od pucanja.
Da li je rano otkrivanje realnost?
Integrisani pristup koji kombinuje precizno merenje, naprednu analitiku i razumevanje fiziologije biljaka otvara mogućnost da rano otkrivanje i efikasna prevencija pucanja plodova postanu praktična realnost u savremenom voćarstvu.
Ukoliko vas ova tema interesuje i želite da pratite dalji razvoj istraživanja i primene novih tehnologija u voćarskoj proizvodnji, povežite se sa nama na LinkedIn-u i posetite našu Newsroom stranicu kako biste saznali koliko smo blizu viziji plodova bez pucanja.
