Autor: Slaviša Stojković
Uredili su dedovinu, oživeli imanje sa najstarijom kućom u okolini Jastrepca u koje danas rado dolaze turisti iz cele bivše Jugoslavije. Osam godina postoji turističko domaćinstvo Oko Jastrepca, gde bračni par u penziji Vladeta i Mirjana Stojković rado dočekuju goste. A tu na najlepšoj i najšumovitijoj planini Balkana može se doživeti selo kako i dolikuje – uz ukusnu domaćinsku hranu, domaću rakiju, ali i po želji u radu u svim seoskim poslovima.
Na porodičnom imanju u Maloj Reci na Jastrepcu gde je rođen, Vladeta Stojković sa svojom suprugom Mirjanom vratio se nakon odlaska u invalidsku penziju. Upravo sa njega u Beograd otišao je davne 1981. godine. odmah nakon venčanja. Kako život u velikom gradu ume da nametne brz tempo, tako je bilo sve manje vremena da se obilazi očevina. Znao je da će se jednom vratiti ali uvek je bilo nešto preče. Konačno odlaskom i Mirjane u penziju, doneli su odluku da provode veći deo na imanju, pa odnose odluku da najpre provode veći deo godine na imanju, a potom 2018. Mala Reka im postaje stalna adresa stanovanja.
“Trenutak kada smo presekli i odlučili da se preselimo u Kruševac, bio je kada smo shvatili da su deca porasla i da bi mogli malo i da se posvetimo sebi. Nekoliko godina pre te odluke, provodili bi u selu od proleća do kasne jeseni. Sadili bismo baštu, utovili svinjče za pastrmu i pripremili zimnicu koju bismo potom nosili za Beograd, u kome bismo provodili zimu. Tada smo i uvideli da nam veoma prija taj deo godine koji provedemo u selu i da se u stanu osećamo skučeno. Znate, kada osetite slobodu koju pruža selo, sve drugo vam nekako postaje nedovoljno. Mi i dalje volimo naš Beograd, moja supruga je tamo rođena, ali on jednostavno više nije bio za nas. Nismo mogli da ispratimo taj brz tempo života. I zato na proleće 2018. donosimo odluku da se definitivno preselimo na imanje i tu i da ostanemo”, priča za Plodnu zemlju domaćin Vlada.
Obnova imanja u blizini Ribarske Banje
Odluku da se presele podržala je cela porodica, što je ovom bračnom paru dalo vetar u leđa. Da treće doba ne mora biti dosadno, to ukazuje njihov primer. Odmah tog leta krenuli su i radovi na obnovi imanja. Najpre su počeli da sređuju kuću u kojoj se rodio Vladeta, a koja datira još iz 1918. godine i predstavlja najstariju očuvanu kuću u ovom kraju. Nisu želeli da naruše ugled ove čakmare, ostavili su je u izvornom stanju, samo su je okrečili, ofarbali stolariju i stavili laminat preko betonskog poda. Upravo ova kuća je od velikog značaja za porodicu Stojković jer su tu njeni koreni. Pri samom ulasku u ovaj dom, oseti se duh onog vremena kada se živelo potpuno drugačije, kada su ljudi živeli u skladu sa prirodom i kada je porodica bila najvažnija. Sada je to svojevrsni muzej.
“Ja sam prvi put ušla u ovu kuću, nakon upoznavanja sa mojim mužem. Tu su me dočekali Vladin otac, majka, baka i deka. Ta slika će mi ostati urezana do kraja života. Kao rođena Beograđanka, selo mi je uvek bilo interesantno. Kao mlada devojka nisam imala toliko često priliku da boravim na selu i zato mi je sve bilo upečatljivo kad sam prvi put došla na Vladino imanje. Inače naš susret je zaista bio sudbonosan. Ja sam dobila ponudu za posao u Ribarskoj Banji nakon završene više medicinske škole, smer za fizioterapeuta. Iskrena da budem, mislila sam da je to u Sloveniji i zato sam pristala da odem na razgovor. To mi je inače bilo i prvo odvajanje od kuće. Kada sam videla gde sam došla, poželela sam odmah da se vratim. Tada je Ribarska Banja bila u početku svog razvoja, ni upola kao što izgleda danas. Bila je samo specijalna bolnica, danas je to mnogo ozbiljnija i bolja priča. Sećam se da sam celu noć preplakala sama u sobi, gledajući u slike mojih roditelja i sestre. Već sam bila spremna da se ujutru zahvalim direktoru i sa prvim autobusom vratim u Beograd”, seća se Mirjana.
Ali Bog je imao bolji plan za nju. Već sutradan kada je glavna sestra zamolila da makar vidi gde je došla, u kinezi sali prvo što je ugledala bio je mladi dečkić, sportista, njenih godina, sa povredom kolena koji čeka baš nju da mu uradi terapiju. Tog trenutka zaboravlja na odluku da želi da se vrati kući i njen život se okreće za 180 stepeni.
Farma koza i svinje Moravke
Tri dana poznanstva, Vladi je bilo dovoljno da shvati da je Mira žena njegovog života i odlučuje, baš tu u Ribarskoj Banji da je zaprosi. Oboje su imali tek nešto više od dvadesetak godina. On nije znao ništa o njoj kao ni ona o njemu. Nikada se ranije nisu videli ali ta ljubav koju su tada osetili, drži ih i dan danas. Ribarska Banja im je bila sudbonosno mesto, i ako Bog dan u njoj će proslaviti 50 godina braka, kada za to dođe vreme. I danas rado odu do banje koja se od njihovog imanja nalazi na svega petnaestak minuta. Vole da prošetaju tim stazama kojima su nekada kao mladi i zaljubljeni šetali. I baš u tim dugim šetnjama kroz prirodu po obroncima najšumovitije planine na Balkanu Jastrepca, doneli su odluku da pokrenu posao i da tu lepotu ponude gostima koji vole domaće i prirodno. Da jednostavno ono pravo i autentično selo, približe najpre mladima a onda i svim onim generacijama koje to vole.
“Godinu dana nakon našeg povratka na imanje, i nakon intenzivnih radova, odlučujemo da to što smo uredili, ponudimo i gostima. Tada, baš kao ni sada, nije nam prioritet bio novac, već zadovoljan gost. U velikoj meri imamo podršku naše dece, koje su to krenuli da reklamiraju kod svojih prijatelja. Najpre su nam gosti bili prijatelji, pa prijatelji prijatelja, a onda su počeli da nam dolaze ljudi koje nismo poznavali. To nam je bio neverovatno osećaj. Gostima nudimo uglavnom naše proizvode, imamo malu farmu koza i našu autohtonu rasu svinja Moravku, živinu i baštu. Iako nismo imali ambiciju da se to razvija nekom brzinom, gosti su već drugo godine pokazali veliko interesovanje. I tako smo došli u situaciju da smo morali da pišemo rezervacije kako ne bi došlo do preklapanja. U tim danima kada imamo najviše posla, deca nam pomažu i tu su sa nama.”
Žubor reke
I tako je seosko turističko domaćinstvo Oko Jastrepca i zvanično krenulo sa radom. Od jedne ideje kako da prodaju svoje domaće proizvode a da ne idu na pijacu, došlo je do toga da se traži krevet više u sezoni. Trenutno ovo domaćinstvo može da primi šest osoba, u tri dvokrevetne sobe. Gosti uživaju u žuboru reke koja protiče pored kuće i ukusnoj domaćoj hrani koja se servira u staroj kući. Ukoliko žele, imaju mogućnosti da zajedno sa domaćinima učestvuju u svim poljskim radovima od košenja, preko berbe, pa sve do ispaše ili muže koza. Kao i na svakom velikom imanju sa dosta stoke, tako i na ovom, uvek ima nekog posla pa su tako gosti upoznati kako se zaista živi na selu. A to je i bio cilj bračnom paru Stojković.
“Kada smo ulazili u ovaj porodičan posao želeli smo da gostima predstavimo selo u njegovom pravom svetlu. Nije uvek lako živeti na selu, i to naši gosti vide i cene. Ali ne žalim se, mi ovo volimo i radujemo se svakom novom danu i gostu. Nismo želeli previše da “šminkamo” realnost, naši gosti dobijaju upravo ono što vide na našim društvenim mrežama koje vodi naš sin. Ovako su živeli preci mog supruga, i tu hranu su oni spremali, mi se trudimo da upravo to ponudimo našim gostima. Velika je potražnja za spavanjem u staroj kući ali na žalost tamo mogu samo dve osobe da prenoće. Gostima je i na raspolaganju ceo sprat u sklopu nove kuće, koja gleda na reku pored naše kuće i vrt. Tada kada smo ušli u celu ovu priču, a tome zvanično ima šest godina, nismo ni slutili da će se ceo posao razviti u tom pravcu”, priča Vlada.
Gosti iz celog sveta
Najviše imaju goste koji im se ponovo vraćaju. Bili su nam gosti iz cele naše zemlje, pa čak i iz nekoliko evropskih zemalja. A najupečatljiviji iz Australije i Švajcarske.
“Tada smo uvideli da je odluka o krčenju i uređenju dedovine bila ispravna. Oni su nam dali potvrdu da je ovo što su kod nas zatekli toliko retko i da će tek dobiti na značaju. Tokom jedne turističke sezone imamo i preko 100 noćenja, što samo govori da su ljudi željni prirode i sela. I tako je za mog supruga i mene počeo jedan novi život, koji nam je doneo mnoge divne ljude iz različitih krajeva, nova prijateljstva i na prvo mestu mir i zdravlje, na kome se Gospodu zahvaljujemo svakog dana.”
Bračni par Stojković daje primer kako ljubav sve pobeđuje i da nikada nije kasno uraditi nešto za svoju dušu. Oni žive svoju drugu mladost, zreliju i reklo bi se bolju i zdraviju. Njima je ova priroda produžila život, to su nam u razgovoru više puta podvukli, a toliko su se od nje udaljili. Danas oni ne mogu da zamisle dan bez šetnje do Jastrepca koji je na samo tri kilometra od njihove kuće, ili odlaska na velike praznike u dve velike svetinje Sveti Roman ili Pokrov Presvete Bogorodice, koje se nalaze na svega petnaestak minuta vožnjom. Ipak najviše vole da odu tamo gde je sve u počelo i da sednu na klupu koja i dalje stoji, gde je Mira bila isprošena od Vlade, u Ribarsku banju do koje i danas odu peške preko dva brda iako su već zagazili sedmu deceniju.
NAPOMENA: PRENOŠENJE TEKSTA SA PORTALA PLODNA ZEMLJA MOGUĆE JE ISKLJUČIVO UZ NAVOĐENJE IZVORA (PORTAL PLODNA ZEMLJA) I LINKOVANJE TEKSTA (www.plodnazemlja.com)
