Tekst preuzet od “Blic Biznisa”
Septembar je mesec kada voćnjaci ulaze u jedan od najlepših perioda godine. Letnje sorte su već obrane, dok na red dolaze jesenje i zimske jabuke koje su nekada bile nezaobilazne u gotovo svakom seoskom dvorištu. Budimka, kolačara, kožara i šumatovka samo su neka od imena koja starije generacije dobro pamte, dok su mlađima gotovo nepoznata. “Svaka jabuka ima svoju priču, po izgledu, sočnosti, čvrstini, aromi i ukusu – kaže Danijela Nišavić, urednica portala „Plodna zemlja“, koja se godinama bavi temama poljoprivrede i života na selu.
Kako objašnjava, smena sorti počinje još tokom leta i traje sve do jeseni, a upravo raznovrsnost starih jabuka pokazuje kakvo je bogatstvo nekada postojalo u domaćim voćnjacima. Za mnoga stara stabla u narodu čak važi izreka: „Što ih manje diraš, bolje rode“, što govori o njihovoj izdržljivosti i prilagođenosti uslovima u kojima rastu.
Veliki potencijal za održivu i organsku proizvodnju
U Srbiji postoji na desetine starih i autohtonih sorti jabuka koje su se tokom vremena prilagođavale lokalnoj klimi i zemljištu. Imena su često dobijale po izgledu ploda, fizičkim osobinama, mestu porekla ili vremenu sazrevanja. Tako se petrovača vezuje za Petrovdan, a ilinjača za Svetog Iliju.
Za razliku od savremenih komercijalnih sorti koje se u intenzivnoj proizvodnji uzgajaju uz pažljivo vođenu agrotehniku i redovnu zaštitu, pojedine stare sorte mogu uspevati uz manje tretmana. Upravo ta prilagođenost lokalnim uslovima može biti značajna u trenutku kada se poljoprivreda suočava sa klimatskim promenama i potrebom za održivijim načinima proizvodnje.
Stare sorte jabuka prilagođene su našem podneblju, mnoge su otpornije na bolesti i mraz, pogodne za proizvodnju uz manje tretmana i predstavljaju važan deo naše poljoprivredne baštine.
Ipak, njihova vrednost nije samo u otpornosti. Plodovi brojnih starih sorti mogu dugo da se čuvaju i veoma su pogodni za preradu – od sokova, kompota i kašica, do pekmeza, džemova i tradicionalne zimnice. Iako često nemaju „savršen“ izgled sa kojim su potrošači navikli da se susreću u prodavnicama, izdvajaju se karakterističnim ukusom i aromom.
Svaka jabuka ima svoju priču
Među poznatijim starim sortama su budimka, kolačara, petrovača i lepocvetka. Budimka je poznata kao jesenja jabuka koja može dugo da se čuva, dok je kolačara pogodna za pečenje i preradu. Petrovača sazreva tokom leta i prepoznatljiva je po crvenim prugama i mrkim tačkicama, a lepocvetka se izdvaja po specifičnoj krošnji i mirisnim plodovima. Pored njih, postoje i sorte poput šimširke, ovčijeg nosa, masnjače i pamuklije, koje se danas veoma retko mogu pronaći.
– Petrovača se, kao što joj ime kaže, bere od Petrovdana, sredinom jula, a ima je tokom celog leta. Rodna je, ima koru izrazito crvene boje, sočna, posebnog slatkastog ukusa i karakterističnog mirisa. Ilinjača, koja sazreva početkom avgusta, krupnija je i takođe izrazito crvena.
Potom, s jeseni dolaze sorte pogodne za duže čuvanje. Kožara je odlična za zimsku potrošnju, dok su kolačara i budimka veoma pogodne za preradu i to za sokove, kašice i džemove. Zelenika je, kako joj ime govori, zelene boje i umereno slatka. Zlatna zimska parmenka poreklom je iz Francuske, ali je kod nas odomaćena decenijama i pogodna je za transport i skladištenje – kaže Danijela za „Blic Biznis“.
Jedno stablo za početak
Očuvanje starih sorti ne zavisi samo od velikih zasada i proizvođača. Njihovom opstanku mogu da doprinesu i pojedinci, vraćajući ih u voćnjake i dvorišta tamo gde za to postoje uslovi. Danijela zato podseća da naš doprinos može da počne mnogo jednostavnije nego što možda mislimo.
– To ne mora da bude samo na selu. Zašto ne i u gradu, tamo gde postoje uslovi? Od jednog stabla se kreće. Ljudi ne treba da se plaše da li će znati i umeti, jer Srbija ima eminentne stručnjake, profesore i institute iz oblasti voćarstva gde mogu da dobiju savet. Počnite da prerađujete plodove, da industrijske ukuse zamenite svojim slatkim, sokom, pekmezom ili džemom. Tako nećete samo vratiti ukuse svog detinjstva, već ćete pomoći novim generacijama da odmalena stvore sopstvene uspomene na domaće voće – kaže Danijela Nišavić, koja, kako navodi, „živi ono što piše“, pa nam je poslala i fotografiju iz svog voćnjaka.
