Voćarstvo i vinogradarstvo

ZLATNA RAKIJA Stojan Tasić Tasa (75) iz Aranđelovca ima 1.500 stabala čačanske rodne šljive “Da je više pameti, naša rakija u svetu bi se više pila i od viskija i od konjaka”

Stojan Tasić Tasa Foto: Vladimir Lojanica

Autor: Vladimir Lojanica

“Prijatelju, kad već pitaš što je ‘vako skupa, pošteno da ti kažem. Moja rakija i još naše mnoge druge su takvog kvaliteta da bi po svetskim marketima ugušile i viski i konjak, samo da je više pameti u Srbiji. I još nešto da znaš! Ne služi za opijanje, nego uživanje. Napiti se možeš od obične…”

Nije Stojan Tasić Tasa (75) iz Aranđelovca stigao da završi rečenicu, i do kraja pojasni radoznalom Užičaninu sa druge strane izložbenog štanda što litar njegove šljivovice, stare 20 godina, košta 50 evra. Sa razglasa se čulo njegovo ime. Ispravio je šajkaču i dotegao vezenu bluzu pre nego što je pošao ka podijumu užičkog „Žestivala“ – Međunarodnog festivala prirode i kulturnog nasleđa.

Otuda se vratio sa dve medalje – velikom zlatnom za šljivovu preprečenicu i zlatnu  za dunjevaču. Prekrstio se, čašicu podigao visoko, iz nje dobro potegao. Izraz lica nije promenio, kao da je u nagrade „Žestivala“ potpuno bio ubeđen.

“Od 2013. najbolji sam proizvođač šljivove rakije u kategoriji registrovanih poljoprivrednih domaćinstava u Srbiji. To ne kažem ja, nego Institut za voćarstvo u Čačku i organizatori mnogih sajama, izložbi”, počeo je priču.

I, kad smo ga već pitali, govorio za Plodnu zemlju dovoljno tiho da ga narod koji se brže-bolje okupio za njegovom tezgom ne bi doživeo kao hvalisavca, razmetljivca, Cigu koji svoga konja hvali. Znatiželjnima je ostavio da se sami uvere u kvalitet rakije i degustiraju šljivovicu, dunjevaču, kajsijevaču, lozovaču i viljamovku. Sva je do zadnje kapi potekla iz njegovog kazana.

Tasić u Aranđelovcu ima tri hektara pod šljivom. Ovih dana će početi sa skupljanjem čačanske rodne, ceni da će od 1.500 stabala otresti 70 tona plavih plodova.

“Koliko ću od toga ispeći rakije – sve zavisi od kvaliteta šljive. Orijentaciono oko 3.000 litara, mada računicu može da pokvari suša i stanje ploda u dane berbe. Od 40 stabala svoje dunje ispečem oko 200 litara. Kajsiju kupujem, ali ove godine nisam jer na lageru imam preko pola tone. Viljamovku nabavljam iz Surdulice, od brata od tetke, on pod kruškom ima tri hektara. Lozovače ispečem tek po neki litar, više za kuću nego za prodaju”, kaže Stojan Tasić Tasa.

Šljivu ne kupuje, pa ga otkupna cena ovog voća, koja još nije određena, ne dotiče, ali ga opet interesuje. Kako je godina bila izdašna i dobro je rodilo svuda, ceni da se kilogram neće plaćati više od 15 dinara.

“Tim parama ne možeš da pokriješ ni jedno prskanje, a kamoli da nešto da zaradiš. Prosto, šljiva mora da se prska, a zaštitna sredstva su mnogo skupa. Nekada i po tri puta nedeljno, nekada ni jednom, sve zavisi od vremenski prilika. Ako je ne prskaš ne bi opstala pored crva, šljivine gagrice i monilije“, govorio je proizvođač rakije iz Aranđelovca.

Nastupajuće jeseni dva stara kazana u njegovoj destileriji zameniće novi, veći. Ali skup. Nije hteo da Užičani čuju…

“Platio sam ga 25.000 evra”, šapnuo je Tasa.

Rakija se u porodici Tasić proizvodi više od 100 godina, a posao trenutno na plećima nose on i dvojica sinova. U sezoni berbe, zavisno od količina koje sazrevaju, angažuje od sedam – osam do 15-20 radnika. A njih je teško naći, iako je nadnica tri – četiri hiljade dinara, i obezbeđeni su im obroci.

Proizvodnja i plasman srpske rakije, pričao je Tasa, imaju i pluseve i minuse. Dobro je za rakiju, šljivu opšte, tvrdio je Užičanima, što se sve više dižu novi zasadi, što je svetsko tržište nezasito ovim proizvodima, što se po Srbiji otvaraju nove destilerije sa kvalitetnom rakijom.

Loše je što je mnogo zasada u jako lošem stanju i nema im oporavka. Ne samo šljive, nego i kruške i jabuke.

“Nema ko da se bavi voćarstvom, sve mlado što je moglo otišlo je u gradove. Ne ide nam na ruku ni loš sadni materijal jer i tu su zavladali prevaranti. Iskreno, mene je najviše zabolelo kada su na jednom sajmu u Vojvodini za najbolju rakiju proglasili viljamovku. Aman, ljudi, mi smo zemlja šljive, ona raste u svakom ćošku Srbije i nju treba da propagiramo. Borimo se za brend koji nam je hitno potreban da bi izvozili na tržište koje nas ceni, ali koji hoće veće količine, isti ukus, jačinu i kvalitet rakije. Da izađemo u svet svako za sebe, ali pod jednim žigom”, stavljao je do znanja nosilac dve medalje sa užičkog „Žestivala“.

Osetno glasnije nego sve što je prethodno izustio, rekao je da bi, da je on vlast, ministri poljoprivrede imali obavezu da prisustvuju svakom sajmu ili izložbi rakije. Da čuju, povisio je ton, šta proizvođači traže.

Opet se onaj Užičanin, što ga je ranije pitao što mu je rakija skupa, našao sa druge strane njegovog štanda. Ovaj put nije zanovetao, samo je merkao iz koje boce da potegne. Tasa mu je pružio čašicu rakije, po boji, reklo bi se, prilično odstajale.

“Živeli, prijatelju! Nije Srbin rođen da pravi automobile, kompjutere, ko zna koja još čuda, nego rakiju. Kad sipaš staru rakiju nemoj odmah da piješ jer hemijske veze u starim rakijama su jake i alkohol ne dozvoljava da miris odmah izbije iz čašice. Pusti je da ostoji par minuta, posle će ti miris sam kazati od kog je voća napravljena, pre nego što je probaš”, nazdravio je Tasa neznancu.

Teme