Sa Vladimirom Lojanicom lako sam se dogovorila da radimo i stvaramo zajedno na Plodnoj zemlji. Očekivano, jer je moj kolega još iz „Blica“, dobar čovek, vrsno pero i novinar voleo da radi. Voleo je ljude, umeo je da sasluša, čuje, prenese emociju i da je napiše. Vedrog duha, činilo se sa lakoćom je i stvarao i radio. Za ovaj kratak period od dve godine koliko je Plodna zemlja objavljivala njegove tekstove, napisao je najlepše priče o ljudima, stvaraocima Zlatiborskog kraja, odakle je inače naš dobri Lojo.
Pisao o Dragani Dumbelović iz Gorjana kod Užica koja na dva „smederevca“ pravi zimnicu, Mlekari „Naše dobro“, koja je pravi primer kako bi trebalo da se odnosi prema domaćim proizvođačima mleka, o sestri i bratu Jovani i Veljku, četvrtoj generaciji Radojičića iz Mačkata, koji nastavljaju porodičnu proizvodnju nadaleko čuvene pršute. Pisao je Lojo i o Velimiru Velju Šunjevariću iz Zlakuse kod Užica grnčaru otkrivajući tajne izrade „srpskog Ceptera“. Sa Mladenom Popovićem iz Kućana kod Nove Varoši najvećim proizvođačem mleka u novovaroškoj opštini razgovarao je o mlekarstvu, Bogdanom Doskovićem iz Zvijezde kod Prijepolja o uzgoju koza, Vladanom Tomićem iz Svračkova kod Požege, kako se odlučio da uzgaja lešnike, a Dragicom Stevanović iz Volujca kako da prepoznate organsko povrće. Tihomir Grujičić, proizvođač kupusa iz Vranjana kod Požege ispričao mu je kada je pravo vreme za kupovinu kupusa. O vodnjici, starom lekovitom napitku, kako se spravlja i šta leči, otkrila mu je Anica Stefanović iz sela Potočanje kod Sevojna.
Pronašao je vrsni novinar i Dragana Ostojića, trubača i malinara iz Zlakuse kod Užica koji je posekao 40 ari malinjaka i koji se zbog toga ne kaje. Pričao je i sa penzionerom Petrom Todorovićem (83) iz Potpeća kod Užica jednim od 17 vlasnika ribnjaka povezanih duž rečice Petnice koja izvire u Potpećkoj pećini. Milivoje Tanasković iz Mačkata mu je otkrio kako se pravi čuvena svinjska i goveđa pršuta za koju svaka kuća u selu ima svoju recepturu.
Biljana Popović iz sela Gorobilja kod Požege u njegovom tekstu je objasnila o teškoćama bavljenja mlekarstva u Srbiji, a Dušan Filipović proizvođač žute lincure zašto su slatke pare od najgorče biljke. Sa tradicionalne manifestacije u Užicu napisao je tekst o zlatnoj rakiji Stojana Tasića Tase iz Aranđelovca koji ima 1.500 stabala čačanske rodne šljive, a koji mu je rekao „da je više pameti, naša rakija u svetu bi se više pila i od viskija i od konjaka“. Javio je Lojanica i da se evropski jelen ponovo vratio na Zlatibor…
Poslednja priča koju je napisao za Plodnu zemlju bila je o Milomiru Ćosiću iz Užica koji na plantaži od hektar u Volujcu podno Kadinjače proizvodi organske borovnice. Kako se dragi Lojo obradovao kad je išao zbog drugog povoda na teren, a došao do dobre priče. Ali, kako se i nasekirao kada je dan nakon objave teksta oluja nanela veliku štetu zasadu… To je bio on – čovek pun emocije i saosećanja.
Radovao se da stvara, da se druži…
Svaka od navedenih priča ukazivala je na veliku želju i strast autora, našeg dobrog Loja da nam upečatljivo prenese zadovoljstva i izazove preduzetnika u poljoprivredi. Volela je Plodna zemlja njega i on nju. Zanimalo ga je da li su tekstovi čitani – a uvek jesu. Kako i ne bi. Vladimir Lojanica je bio novinar i pisac, dugogodišnji novinar „Blica“ i osvajač brojnih nagrada za reportaže, humanost i ljudskost. Novinarstvom je počeo da se bavi 2001. godine, a punih 19 godina radio je kao dopisnik „Blica“ iz Užica. Izdao je svoju knjigu, zbirku reportaža pod nazivom „Gluv je dan bez ljudi“, u kojoj je pisao o ljudima kojima je pomoć potrebna, a čiji je izdavač čajetinska biblioteka „Ljubiša R. Đenić“.
U svaki tekst uneo je Vladimir Lojanica svoju emociju, stare srpske reči, trudio se da se ne zaborave. Voleo je Srbiju, svoju suprugu Katarinu i ćerke Đurđiju i Dunju, ponosan na njihove uspehe. Voleo je i da peca, voleo i da srcem navija za „Partizan“.
Mogao je još, al srce velikog čoveka nije izdržalo.
