Autor: Mirjana Stevanović, Biznis&Finansije
Iako Srbija ima odličan potencijal za daleko veću proizvodnju sertifikovanog semena, po njegovoj upotrebi smo na začelju Evrope jer ratari, pritisnuti drugim rastućim troškovima, češće koriste ono „sa tavana“. Država bi mogla da pomogne subvencijama, ali one nisu predviđene za proizvođače deklarisanog semena.
U poljoprivredi sve počinje od setve. Ako seme nije kvalitetno, ni idealni uslovi u jednoj sezoni neće obezbediti dobar rod. Ali, ako se koristi sertifikovani materijal, klima, biljne bolesti ili štetočine, malo će ili nimalo ugroziti prinos i kvalitet zasejanih kultura. I pored tih prednosti, pod pritiskom ostalih troškova, naš agrar je na dnu evropske lestvice po upotrebi deklarisanog semena.
Srbija ima odličan potencijal za daleko veću proizvodnju semena, jer osim pogodne klime raspolaže solidnim površinama, dobrim naučnim kadrom, profesionalnim doradnim i oplemenjivačkim kapacitetima. U tom poslu je mnogo učesnika, od poljoprivrednih gazdinstava, kooperanata, domaćih firmi i instituta do multinacionalnih kompanija.
Vrednost ovog segmenta domaćeg tržišta teško je utvrditi, jer je reč o vrlo raznovrsnoj proizvodnji, od ratarskih kultura do povrća i cveća, ali prema nekim procenama ona se kreće oko 120 miliona dolara godišnje. Proizvodi se više od toga, jer su na stranim tržištima tražene naše sorte kukuruza i suncokreta. Tako je vrednost spoljnotrgovinske razmene oko 192 miliona evra, od čega je domaći izvoz „težak“ 128 a uvoz 64 miliona evra.
Važan je ceo lanac
Prema njenim rečima, proizvodnja semena zahteva velika ulaganja u stručnost kadra, jer moraju da se prate klimatske promene, pojave novih bolesti i štetočina, naučna saznanja kako bi se stvorili otporni hibridi koji poljoprivrednicima mogu da obezbede maksimalnu zaradu. Postoje i naučni projekti koje država finansira iz budžeta, a kada se te sorte nađu na tržištu i iskažu kroz visoke prinose, uložena sredstva se posredno vraćaju.
„To je ciklus u kome svi imaju i korist i odgovornost za razvoj, ceo lanac je važan, od genetike do prerađivačke industrije koja, ako nema dobre sirovine, neće biti konkurentna na tržištu. Pritom, naša proizvodnja semena je veoma kvalitetna, imamo dobre oplemenjivačke institute i konkurentni smo na svetskom tržištu, posebno kod kukuruza i suncokreta”, ističe Balešević Tubić.
Zamke „tavanske“ sorte
Naša sagovornica napominje da je semenska industrija na globalnom nivou najprofitabilniji deo agrobiznisa i da su u njoj uvek najjači igrači. Ali to je istovremeno najzahtevniji proces, sa posebnim agrotehničkim merama koje nisu iste kao kod merkantilne proizvodnje.
U ukupnim troškovima poljoprivredne proizvodnje, sertifikovano seme učestvuje sa oko sedam procenata, ali proizvođač ima veću sigurnost u odnosu na ono „sa tavana“ koje, iako jeftinije u tom trenutku za ratara, može da ima skrivene bolesti, pa će vrednost sredstava izdvojenih za zaštitu prevazići uštede.
Sistem proizvodnje semena, od njive preko dorade do distribucije specifičan je i zavisi od kulture o kojoj je reč, kaže za B&F Tomislav Sivčev, direktor i tehnolog kompanije „Vojvodina agrar DCB“, koja se specijalizovala za doradu iako je imala i dve svoje sorte kupljene od nemačke „KWS“ i od Italijana.
„Tržište kod nas je malo, a previše je sorti u ponudi i potrebno je dosta vremena da iako dobre, postanu tražene. Zato sada nastupamo kao organizatori proizvodnje i prodajemo usluge dorade, a najviše radimo sa semenom pšenice, ječma, kukuruza, suncokreta i soje”, navodi Sivčev.
Kako izgleda taj sistem? Sivčev objašnjava da sve počinje kada organizator proizvodnje kontaktira semensku kuću od koje ili otkupi sortu ili će nakon proizvodnje, dorade i sertifikata, po pakovanju plaćati određeni procenat vlasniku.
„Postoje kategorije semena, pa bi prva, osnovna, koštala oko 10.000 evra za tonu. Ona može da se poseje na pet hektara sa kojih se dobija 35 tona čija je cena sada 4.000 evra za tonu. Kad se ta količina semena ponovo pusti u reprodukciju, sada na 160 hektara, uz prinos od oko sedam tona dobija se blizu 1.000 tona pšenice. To je seme čija je cena sada znatno niža, od 60 do 100 dinara za kilogram”.
U praksi, firma koja organizuje proizvodnju i ima osnovno seme, sa poljoprivrednikom potpisuje ugovor o proizvodnji koju sve vreme prate stručne službe. Uz zdravstveno uverenje da parcela nije obolela i kroz aprobaciono uverenje da nije pomešana genetika, seme može biti upotrebljeno a proizvođaču se isplaćuje obično 20% iznad cene merkantilne kulture.
„Tada seme ide u doradni centar gde se obrađuje i pakuje, a potom se uzima uzorak i šalje na definitivnu analizu. Ispituju se fizičke osobine, energija, klijavost i ako je usaglašeno sa deklaracijom, pušta se na tržište“, kaže Sivčev i dodaje da je u poslednje dve godine proizvodnja semenske pšenice bila isplativija u odnosu na merkantilnu.
Velika ulaganja se isplate
Prema rečima Žužane Pajdl, direktorke „Pionira“ iz Srbobrana, proizvodnja sertifikovanog semena je isplativa, jer naručioci daju razne stimulacije, pa je cena, zavisno od kulture i doba godine, za 15% do 25% viša od cene merkantilne kulture.
„Proizvodnja semena ne razlikuje se mnogo od merkantilne, ali kod hibrida, gde se dobija seme kukuruza ili suncokreta za setvu u proleće, radi se mnogo komplikovanije, uz viši stepen stručnosti pa se to bolje i plaća. Često ta proizvodnja zahteva i dosta radne snage, mnogo toga mora da se radi ručno i konačnu cenu ipak odrede troškovi. A ta ulaganja su velika i nama je, kao maloj firmi, teško da obezbedimo najnovija tehnološka rešenja, na primer da koristimo dronove za nadgledanje ili rasturanje đubriva”, kaže Pajdl za B&F.
Ova firma organizuje proizvodnju semena na 1.350 hektara, od kojih se 1.200 navodnjava. Uglavnom rade pšenicu, soju, kukuruz i suncokret, a na pola hektara pod plastenicima uzgajaju i seme hibridnog paradajza. Osim zasada, rade i drugu fazu u procesu dobijanja sertifikovanog semena, doradu koja je jednako zahtevna.
„Kada se seme skine sa useva i uskladišti, još nije spremno za tržište. Mora da se očisti od prljavština, zemlje, korova, da se sortira po veličini. Kod nekih kultura se nanose i razne materije, fungicidi, ponekad insekticidi ili nešto što dodatno podstiče klijanje. Tako pripremljeno ide kroz sita određene veličine, sitnija zrna propadnu a ostane samo ono što je dobro za setvu”, objašnjava Pajdl.
Jednako zahtevna i neizvesna je i proizvodnja semena za povrtarske kulture, posebno ako se rade dvogodišnje biljke gde je ciklus proizvodnje duže izložen vremenskim uslovima, pa mora pažljivo da se planira, ističe Đorđe Arsenijević, direktor i vlasnik „Seme Semena“ iz Pećinaca.
„Uglavnom se radi na otvorenom, velike su površine za plastenike, jer jedna biljna vrsta ide na više od hektara. Mi zajedno sa kooperantima radimo na 150 hektara, imamo svoju genetiku, nešto od nje i uvozimo a često je nabavljamo i zajedno sa konkurentima, imamo dobru saradnju. Najviše radimo povrće, začinsko i krmno bilje, radimo i cveće, ali to za kompaniju nije preterano isplativo“, kaže Arsenijević za B&F.
„Problem je što država ne daje podsticaje firmama za ovu vrstu proizvodnje“, dodaje naš sagovornik, „pa većina mora da ima dodatne delatnosti kako bi pokrili eventualni rizik. Bilo bi odlično kada bi postojale subvencije kao što imaju zemlje Evropske unije, jer takva vrsta poljoprivredne proizvodnje bez podrške teško može da bude isplativa“.
Ogroman problem su i klimatske promene, koje uvećavaju rizik. „Mi se štitimo koliko možemo, ali nekada to nije u našim rukama. Bilo bi lakše kad bi se parcele navodnjavale, ali iz sopstvenih prihoda to ne možemo da priuštimo, veliki su troškovi“, žali se Arsenijević.
