Autor: Danijela Nišavić, Bonitet.com
„Ovogodišnji Kopaonik biznis forum održava se u izuzetno složenoj geopolitičkoj i geoekonomskoj situaciji, koja se može okarakterisati kao ‘poli-kriza’, situacija koju karakteriše više istovremenih kriza sa različitim uzrocima i mogućim rešenjima. Novi požar kriza, koje formiraju sadašnju ‘globalnu poli-krizu’, pokrenut je pandemijom Covid-19, 2020. godine, praćen ratom u Ukrajini početkom 2022. i energetskom krizom, koja je usledila, kao i krizom troškova života na globalnom nivou i snabdevanja hranom. Nedavno je bliskoistočni rat pojačao geopolitičke tenzije na novi maksimum, te je i time dodatno produbljena ‘poli-kriza’. Manje vidljive, ali podjednako zabrinjavajuće dimenzije ‘poli-krize’ uključuju akutnu zabrinutost za životnu sredinu, negativni uticaj klimatskih promena, geoekonomsku fragmentaciju i pozitivne i negativne efekte brzo rastuće veštačke inteligencije. Uprkos svemu, globalna ekonomija nije doživela dramatičan pad“, kaže u razgovoru za „Svet bankarstva i investicija“ Aleksandar Vlahović, predsednik Saveza ekonomista Srbije.
Centralna tema ovogodišnjeg Kopaonik biznis foruma je „Novi globalni kontekst: Izazovi neizvesne budućnosti“. Neizvesnost je postalo globalno stanje, uprkos otpornosti. Odgovarajući dalje na pitanje o stanju globalne ekonomije u 2024. odnosno, šta je novi globalni kontekst u kome se Srbija nalazi, naš sagovornik ističe:
„Retrospektivno, otpornost globalne ekonomije je u protekle dve godine bila na zavidnom nivou. Teški poremećaji na tržištu energenata, roba i hrane izazvani ratom, inflacija i monetarno zaoštravanje, usporili su ekonomski rast. Ali, sve to nije izazvalo globalnu recesiju. Ozbiljni izazovi rasta i makroekonomske stabilnosti su, međutim, tek pred nama. Na osnovu nešto optimističnije projekcije MMF-a iz januara ove godine, globalni rast u 2024. će iznositi 3,1%, što je značajno ispod ostvarenog proseka od 3,8%, zabeleženog tokom perioda 2000-2019. godine. Jednom rečju, ova godina i godine pred nama mogu se opisati kao ‘godine neizvesnosti’.“
Šta mogu da budu odgovori naše zemlje na tu vrstu izazova? Šta su najveće opasnosti i ima li šansi koje se i u tim okolnostima mogu iskoristiti?
Odgovori Srbije moraju biti politički i ekonomski, s tim da su ta dva polja međusobno isprepletena. Dakle, potrebna je jasna reafirmacija našeg strateškog razvojnog cilja, a to je sticanje punopravnog članstva u Evropskoj uniji, naročito sada kada je, posle dužeg vremena, Evropa jasno postavila vremenske horizonte proširenja. Srbija je ekonomski i kulturološki neraskidivo povezana sa Evropom. Dve trećine spoljnotrgovinskog prometa realizuje se sa zemljama EU, a u sličnom procentu strane investicije dolaze u Srbiju iz ovih zemalja. Stoga, bilo kakvo ignorisanje činjeničnog stanja, opstrukcija i, još gore, eventualna promena strateškog kursa političkog i ekonomskog razvoja moglo bi da dovede do nesagledivih negativnih posledica po našu zemlji i standard stanovništva.
Podrazumeva se da Srbija mora nastaviti sa reformama u cilju podizanja opšteg nivoa konkurentnosti u novonastaloj geoekonomskoj fragmentaciji. To se prvenstveno odnosi na unapređenje privrednog ambijenta, restrukturiranje javnih preduzeća i izgradnju istinski nezavisnih institucija. Posebna pažnja treba da bude usmerena ka razvoju ljudskog kapitala, odnosno obrazovanju i sistemu zdravstvene zaštite.
I sada pričamo o reformama. Na prošlogodišnjem Kopaonik biznis forumu jedna od ključnih poruka je bila da se nastave ekonomske reforme. Te reforme se pre svega odnose na dalje konkretnije restrukturiranje velikih javnih preduzeća. Da li se nešto menja?
Kada govorimo o tekućem poslovanju velikih javnih preduzeća, vidljiv je određeni napredak. Međutim, on još uvek nije rezultat preduzetih opsežnih mera poslovne konsolidacije, već je prevashodno posledica promenjene cenovne politike. Naime, potpisanim aranžmanom sa MMF-om Vlada se obavezala da, u više navrata, podigne cenu energenata (električne energije i prirodnog gasa) za krajnje potrošače, stanovništvo i privredu. To je u međuvremenu i učinjeno. Zbog toga EPS i Srbijagas danas posluju profitabilno. Vlada ne upućuje subvencije ka ovim preduzećima, te je time, za razliku od prethodnih godina, budžet u velikoj meri relaksiran. Ali, i dalje nije predočen jasan plan restrukturiranja ovih preduzeća, počev od profesionalizacije menadžmenta, pa sve do delimične privatizacije non core i core delatnosti. Očigledno je da se radi o veoma osetljivom poduhvatu, koji bi, naročito kod EPS-a, mogao da uzrokuje socijalne tenzije, kao posledica otpora unutar dobro organizovanih sindikata. Naravno, otpori dolaze i od političkih struktura, na koji način se pokazuje nespremnost politike da se povuče iz upravljanja značajnog dela privrede. Ne treba zaboraviti ni potceniti protivljenje jednog broja privatnih preduzeća, koji jako uspešno, ali na netransparentan način posluje sa javnim preduzećima.
Upozorili ste da se ova godina, kao i godine pred nama, mogu opisati kao „godine neizvesnosti“. U kriznim vremenima domaći investitori su pouzdan partner državi u realizaciji ciljeva rasta, a jak sektor malih i srednjih preduzeća povećava otpornost ekonomije u celini.
Tačno tako. Domaći investitori u kriznim vremenima ne napuštaju našu zemlju, tačnije, za razliku od stranih investitora, teško se odlučuju (ponekad je to i nemoguće) da presele kapital na neku drugu destinaciju u regionu. Upravo zbog toga i ističemo potrebu da se Vlada svojom aktivnom politikom fokusira na definisanje sistemske podrške sektoru malih i srednjih preduzeća. Ne treba zaboraviti da ova grupa preduzeća stvara približno 60% ukupnog BDP-a. To naravno, ne znači da treba napustiti politiku podsticaja stranih ulaganja, niti je preporuka da država smanji iznos kapitalnih ulaganja. Jednostavno, investicije iz sva tri pomenuta izvora su potrebne da bi se, paralelno sa eliminisanjem strukturnih problema, dostigao kontinuirani robusni rast od 5 i više procenata godišnje. Takav rast je preduslov za dramatično povećanje životnog standarda našeg stanovništva do nivoa kakav je danas u zemljama Centralne i Istočne Evrope. Nažalost, u proteklih 15 godina naš rast je u proseku manji od ekonomskog rasta pomenute grupe zemalja, što znači da se po nivou razvijenosti od njih udaljavamo.
Domaći privatni kapital je iz godine u godinu sve manji, a često pronalazi svoj put za investiranje u regionu. Kako bi ta situacija mogla da se promeni, gde je uloga Vlada Srbije, kako da bude aktivnija?
Već dugi niz godina na Forumu ukazujemo da domaće privatne investicije stagniraju. Njihov udeo u ukupnim investicijama se čak smanjuje. Takav trend govori da postoje ozbiljna institucionalna ograničenja, zbog kojih domaći investitor prepoznaje visoke rizike ulaganja. Dakle, govorimo o potrebi unapređenja poslovnog ambijenta i kvaliteta institucija, kako onih koji regulišu tržište, tako i onih koje garantuju pravnu sigurnost. Domaći investitori očekuju jasna, predvidiva, stabilna i jednaka pravila za sve učesnike na tržištu. Svi izveštaji respektabilnih međunarodnih organizacija koji ocenjuju stanje u javnom sektoru, ukazuju da postoje značajne prepreke za razvoj domaćeg privatnog sektora. Treba podsetiti da bez domaćih investicija nije moguće izgraditi konkurentnu i održivu privrednu strukturu.
