Autor: Danijela Nišavić
„Za svaki posao koji započinjete važno je da imate Božiji blagoslov. Ja sam ga za ovaj ribnjak dobio od oca Joanikija Zindovića, koji je dok je obnavljao manastir Svete Trojice u Majstorovini kod Bijelog Polja, imao jaku želju i volju da od napuštene šljunkare napravi ribnjak. Posle pet godina, uspeli smo da imamo svoje mrestilište i solidan uzgoj pastrmke i to u zemljanom ribnjaku“.
Ovim rečima za Plodnu zemlju započinje razgovor jeromonah Andronik Rakočević, nastojatelj manastira Majstorovina. U selu u samom podnožju Bjelasice u Crnoj Gori, gde izvire reka koja s pravom nosi naziv Bistrica nalazi se manastir iz 14. veka. Sagrađen je u vreme Cara Dušana i prvog srpskog Patrijarha Joanikija. Često je u literaturi pominjan i kao manastir Ravna Rijeka. U srednjem veku je imao zemljište na kome se danas prostire istoimeno selo Majstorovina a o tome svedoče i nazivi šuma: Kaluđerski do, Popovo Prlo, Manastirski stanovi. Sveštenici su jačali veru srpskom narodu, krili od Turaka knjige i crkvene relikvije, a u manastiru Pakra i danas se čuva srebrom okovano jevanđelje manastira Svete Trojice iz 1661. godine. Odolevao je manastir, bio i porušen krajem 19. veka, da bi 1991. godine pokrenuta njegova obnova koja je početa iz ruševina. Pored hrama počivaju mošti arhimandrita Joanikija Zindovića iz Mojkovačkih Polja koji je u toj bogomolji stolovao od 2000. do 2015. godine i počeo da sa narodom obnavlja. Tamo gde je on stao upokojivši se, nastavio je Andronik.
„Na petstotina metara od izvora Bistrice, s desne strane reke nalazila se velika šljunkara. Inicijativom i angažovanjem Hadži Dragiše Jeremića, predsednika saveta Mesne zajednice Ravna Rijeka, prostor je uređen. Napravljeno je veštačko jezero. U početku, želeći da čujem tuđa iskustva obilazio sam ribnjake, ali je većina bila skeptična kad se pomene zemljani ribnjak. Zvao sam i stručnjake za ribarstvo, ali su oni smatrali da prostor mora da se izbetonira. Međutim, tragajući, naišao sam na jedan članak dr Đoka Drecuna koji se bavio ribarstvom u Crnoj Gori i Jugoslaviji, i shvatio da može da se gaji riba u zemljanim ribnjacima. Manastir koji je tek obnovljen nije imao novca za velika ulaganja, a priroda kao da je sama napravila ono što je nama potreba“.
Malo veštačko jezero prostire se na hiljadu kvadrata, dubine je 1,82 metara. U početku da bi uvideli postoje li mogućnosti da se tu uzgaja pastrmka, ubacivali su iz susednog ribnjaka pastrmku, za koju su primetili da nakon izvesnog vremena dobije još bolji ukus. Ocu Androniku je stalno bilo na pameti i to što je čuo iskustvo uzgajivača ribe iz veštačkog jezera u Veruši, koji je imao veliko uginuće ribe. Razlog je bio slab protok vode. Međutim, u jezeru gde se ogleda šuma Bjelasice to nije bio slučaj.
„Za uzgoj pastrmke je važan protok vode u sekundi, temperatura i količina kiseonika. Ovde je protok vode 150 litara u sekundi, temperatura 8,1, a leti se ugreje na 15 stepeni. Bitno je i da nije velika prenaseljenost ribom. Podloga je šljunkovita, prednost je što su jezera iznad nivoa reke, tako da sav otpad koji riba napravi ide kroz zemlju. Radili smo analize vode koje su pokazale da je izlaz iz jezera čistiji nego ulaz“.
Svojim iskustvom Androniku su pomogli i vlasnici ribnjaka sa Buča u blizini Berana, koji su mu dali aparat da izmeri kiseonik u vodi, ali i sada pokojni Meko Kasumović, koji je imao ribnjak i koji ga je ohrabrio da krene sa uzgojem.
„I tako počnem 2017. godine, prvo sam nabavio mlađ i to deset hiljada glava imale su oko deset grama. Ona je bila formirana da može sama da se hrani, te je ubrzo tog leta dostigla težinu od 200-300 grama po komadu, jer sam je dobro hranio i u jezeru je bila mala naseljenost, ima i prirodne hrane a voda bude toplija što im prija. Sledeće godine sam kupio džak ikre iz ribnjaka sa Buča, dobio sam i
cuger gde se ikra inkubira. Tada je važno da se izvorska voda ne muti, a idealna temperatura je 8,9 stepeni. Izleglo se dosta ribe. Poučen tim iskustvom naredne godine sam od cerade napravio bazen u koji sam ubacio mlađ iz koje su se izlegle ribe. Nisam mogao da ih pustim sve u jezero, da ih one veće ne bi pojele. Trudio sam se da izlovim ribu, a onda smo pregradili jezero, tako smo dobili jedno veliko i dva manja jezera. Te godine sam uspeo da uzgojim 10 tona pastrmke“.
Sva ta iskustva su mu značila da krene samostalno da odvaja matice pastrmke u kavez, tako da ima ozbiljno matično jato od kojeg dobija ikru. U međuvremenu je iskopano još jedno jezero. Kad izlovi ribu, potrebno je do dve godine da poraste. Tako da se iz prvobitnog bazena gde naraste do pet grama, prebacuje u veći bazen da naraste tri do četiri puta toliko. Potom u jedno, pa u drugo jezero, do ulova i željene težine od 400-500 grama. Ribu hrani jednom dnevno granulama bogatim proteinima i mastima italijanskog proizvođača.
„Sada planiram da napravim mrestilište sa betonskim ogradama i zgradu. Ovde je idealno za uzgoj pastrmke, a kupci su iz Bijelog Polja i okoline, ali i šire. Sve ovo ne bih mogao da nemam veliku podršku naroda. Crna Gora je uvoznik ribe, što je apsurd, jer ona se u ovakvom prirodnom okruženju i bogatstvu može uspešno uzgajati“.
Ribnjake smo posetili na dan Svetog Trifuna. Vredni jeromonah Andronik, pokazao nam je i velik voćnjak, pričao da planira da poseje lešnik, podigne novi plastenik, jer „pod Bjelasicom teško je proizvesti paradajz i papriku bez plastenika“. U manastiru je on jedini monah, kao i u poslu, ali ima i pomoć. Sa njim su i verni psi koji čuvaju ribnjak od vidri, koje često dođu po hranu.
Pun optimizma i vere, ali i smirenošću, sa blagoslovom ispratio nas je Otac Andronik. A nama su u mislima bile reči Njegovog Preosveštenstva Episkopa budimljansko-nikšićkog Joanikija, koji je čestitajući imendan Androniku poželeo da mu Bog daje snage, sile, kreposti duhovne da nosi teret obnove svetinje, kojoj prestoji nastavak živopisanja, da bude dobar starešina manastira, gostopriman, trudoljubiv i molitven…
