Naša priča

Dragica Stevanović selo Volujci kod Užica “Kako da prepoznate organsko povrće”

Autor: Vladimir Lojanica

Radni dan na imanju počne joj u šest ujutro i kad ga završi s prvim mrakom Dragica Stevanović konstatuje – vredelo je. Ako ne po novčanik, ono po zdravlje nje i njenih ukućana sigurno. Sad, što pred povečerje spadne s nogu, navikla je. Kičma savijena satima i litre prolivenog znoja cena su njenog posla od kog je najveća ćar što na trpezu pred dvojicu sinova, supruga i bolesnog oca iznese zdravu hranu sa njihovog imanja u Volujcu kod Užica. Sve što je višak nađe put do kupca koji ume da ceni organski proizvod.

A sve što podari njihova plodna zemlja je organsko. I ona paprika i paradajz iz plastenika, i krompir, pasulj, luk, šargarepa, zelena salata, tikve, što rastu pod otvorenim nebom. Trešnja u jaruzi pod vrtom što se savila od zrelih plodova – i ona je organska. Jabuke, kruške, višnje, 60 ari pod šljivom, nije dodakla nikakva hemija. Kokoši što čeprkaju po dvorištu nose organska jaja.

“Naše krave pasu na livadi koja se đubri samo stajnjakom. Svinje jedu ostatke organske hrane, s tim što ih s jeseni dohranjujemo kukuruzom”, sprovela nas je Dragica kroz domaćinstvo.

Uz njegovu kapiju cveće, podrazumeva se organsko. Jutrom je sa svoje livade donela pečurke koje ništa nezdravo nije moglo da takne. Zaviruje oko stabiljka belog kukuruza, hvali ih da na njima „rodi“ najbolji kačamak i proja.

Kada se organska hrana glasnije počela spominjati, shvatila je Dragica da je takvu jela od rođenja, da je na njoj i porasla. Za nju je bilo uobičajeno, a to je naučila od pokojne majke, da u poljoprivrednoj proizvodnji ne koristi nikakve hemijske preparate. Sertifikat koji je dobila pre dve godine došao je kao garant njenim kupcima da kod Stevanovića kupuju zdrave proizvode.

“Količine su puno manje u poređenju sa onima koje bi imali da useve prskamo i obrađujemo mehanizacijom, ali je zato kvalitet neuporedivo bolji. Ne trčimo previše za plasmanom. Najbitnije je da imamo dovoljno hrane za sebe, a prodajemo samo viškove povrća”, kaže Dragica.

Sa finansijske strane ulaganja u proizvodnju su manja. Prosto, Stevanovići sade povrće od semena koje ostavljlaju iz godine u godinu, a organska hrana ne trpi prskanje hemijskim preparatima i ne zanima je cena nafte. Ali zato traži mnogo više odricanja, mukotrpnog rada. I to sve ručno. Najveći materijalni trošak je izdatak za radnu snagu.

“Ustaljeno je pravilo da je cena organskih proizvoda uvek duplo skuplja od neogranskih, s tim što imam i stalne mušterije koje su spremne da daju više. Tako je pre dve godine, kad je neorganski krompir koštao 20 dinara, jedan kupac meni davao 70 za kilogram. Sam je govorio da tako kvalitetan proizvod toliko vredi”, prenosi naša sagovornica.

Ne zanimaju je organski preparati koji se mogu naći u prodaji. Ima ona svoj starinski, ali pouzdan preparat za prskanje – vodu u kojoj prethodno odstoje kopriva i pepeo.

Kao i svašta drugo, tako se i povrće prodaje pod lažnom reklamom. Pitamo, kako prepoznati organsko.

“Krompir je sitan i hrapav. Šargarepa je mala i kvrgava. Glavice luka su sitne. Zelena salata, ako se odmah ne pojede posle branja, brzo uvene. Paradajzu je mekana kora i ima sladunjav ukus. Paprika isto, pritom je i hrskavija”, kao iz rukava sipa Dragica Stevanović.

Plastenik koji je dobila od jedne fondacije opremljen je sistemom „kap po kap“. Sve ostalo zaliva.

Draganin otac je astmatičar, a to što u poodmaklim godinama lakše podnosi bolest, ne sumnja, zasluga je zdrave hrane. Jedan sin joj je u Nemačkoj, drugi i muž rade u Užicu i kad im obaveze dozvole pripomognu joj oko proizvodnje.

Najteže je, kaže, pleviti i kopati, naročito kad je toplo i sparno kao što i beše u četvrtak kad Dragicu nađosmo kako plevi vrt. Silna kiša koja je pala pre desetak dana razbukala je korovsko bilje. Plevljenje je, kaže, najteži deo posla, i ono je čeka dva-tri puta godišnje, zavisi od količine padavina.

Kako ne može stići sve sama plaća nadničare. A niko neće da radi za manje od 3.000 dinara. Razume Dragica ljude što drže do cene.

“Pitaju me da li je isplativo proizvoditi organsku hranu. Uvek kažem da jeste jer ovaj posao ne gledam kroz novac nego kroz zdravlje. A zdrave hrane se čovek seti samo kad ga stigne bolest. Svima su je usta bila puna kad je harala korona, a sad se sve zaboravilo. Ljudi jedu šta im je isplativije novčaniku, a ne organizmu”, jasno i glasno će poljoprivrednica iz Volujca.

Uverena je da svako seosko domaćinstvo u Srbiji može da proizvede zdravu hranu za svoje potrebe, ali, konstatuje, daleko od toga da je tako. Narod se, priča, masovno oslanja na markete i akcije. Više ni seljaci koji drže stoku, krivo joj, ne prave domaći sir, nego traže fetu na sniženju.

“Niti sam je probala, niti ću. Kupujemo samo ono što ne može da podari naša plodna zemlja”, stavlja do znanja za Plodnu zemlju Dragica Stevanović.

Teme